Beograd

Šaljem ti Beograd da ga vidiš kroz moje oči, moju dušu…

Šaljem ti svaki njegov damar, zvuk tramvajskih šina, odjek zvona njegovih crkava, šum ušća dveju reka…

Šaljem Ti ga, jer znam koliko si ga volela nekada davno, dok nisi otišla…

Sećam se kako si mi pred put govorila koliko je siv, koliko te pritišću njegove zidine, ljudi koji su svoju Ljudskost izgubili odavno, zakopali je duboko u Njegovu prošlost.. Osećala si se zaglavljenom, nevoljenom, a bila si sve sem to – bar što se mene tiče.

Ustvari, šaljem ti grad kakav si ti videla, crno-beli, grad sličan sedamdesetima…

...stari grad..slikan tvojim zenicama...

…stari grad..slikan tvojim zenicama…

Tada sam ga upijao kroz tvoje zenice, prenela si mi očima svoje slike njega kroz slike sebe… a ja sam, režući ga duboko u sećanje upamtio, ostao željan tog trenutka i oslikao ga samo za Tebe…

Nadam se da si uspela negde tamo daleko u svojoj metamorfozi Žene.

I da nisi zaboravila sve ono što ja nisam.

Zalepiću markicu, ubaciti sliku u sanduče…

Siguran sam da će se poštar već nekako snaći…

Advertisements

Ključ

Kapija, stara decenijama..

Cigle od krečnjaka naređane jedna na drugu slepljene malterom koji se kruni..

Kvaka od mesinga i zaključani ulaz..

...Deligradska...

…Deligradska…

Ključ koji mi je visio oko vrata.. Bio je među poslednjim stranama, oblepljen starom izolir trakom, tamo gde si ga i ostavila.. Strgnuh ga isuviše brzo..

Dal’ da dozvolim da opet uđeš u moj život svojim načinjenim od prevare, rastrzanim lažima, skrivenim od pogleda.. onim za nas dvoje osmišljenim..

Delio me jedan obrtaj.. Samo jedan da opet budemo Jedno..

Naslonih se rukom o zid, onom slobodnom..  strujanje misli prenosilo mi se o telo..  pretrnuh..  magla oko putnika koji se očešao o mene..  zvona u blizini..  urezan otisak ključa na dlanu vidljiv… i..

Korak, pa još jedan.. strujanje vazduha i blag osmeh.. Neka te, ostani tu i ove noći okupane kišom, iza stare ulazne kapije, zarobljena u svom  nespokoju žene  ubeđene da joj je u ovom životu dozvoljeno sve…