Bogovi

Palo je teme i pali su Bogovi…
Serafimi su pevali oplakujući svoja krila…

Kroz opalo lišće što pravi mesečevu sonatu pod stopalima, stajao sam…

U daljini jesen je igrala svojim nijansama…

Sve je bilo igra dok igre nije bilo ni od kuda…

Žuto lišće

Došao sam noćas da osetim žamor pod nogama… Telo je drhtalo… Bacio sam se u gomilu tišine kroz zvuke od zvezda na nebu…

Novembar je, a ja negde u maju kroz ples Inki uklesanih u kamenu brojim padalice ne bih li kroz drhtavo telo ugledao onu jednu…

I dah se ledi…
I šiba košava…
I pada perje na mene…
I nema Bogova vidljivih oku…
I plešem dok ležim u šuštavilu osluškujći pokrete ekstremiteta stvorenih u opal-om žutom lišću…

Ustajem dok mi tremor para telo. Stresam se i odlazim u noć.

Ako ne znaš gde je kraj seti se početka, jer oni koji ne opažaju dali bi svu volju da su svesni da mogu da opipaju neosetljivo.

A Bogovi ?! Oni su pali odavno…

Advertisements

Ponekad…

Ponekad zaboravim svoje snove

i osetim hladnu realnost…

hladnoća me prožima i budi već budnog tako naglo, izjutra…

tek topla kafa i tvoji dodiri opet me vrate snovima…

 

Ponekad zaboravim ko sam

i kad se setim…boli me što sam samo larva u mravinjaku punom…

tek neka sena na nebu punom zvezda…

ponekad...

Ponekad zaboravim neke stvari i kad ih se opet setim

kajem se što ne dajem drugima onoliko koliko traže, a opet…

bojim se da će me jednom ostaviti svi, čak i Ti,

da će zaboraviti sve što učinih za njih

i da im neće biti važno to što toliko mrzim samoću…

što mrzim lepe dane kad si sam ,

bez igde ikoga , bez igde ičega, Sam,

ostavljen kao štene malo, kome je hladno bez majke…

A majku mu ubiše hladnokrvno oni koji žele do Boga…

Da li će ga stići, dotaći… Da li će se približiti zvezdama ,

ili će pobeći kada shvate da grešni su !?

ponekad

Ponekad zaboravim da ti kažem da te volim,

ali bojim se svojih reči, svojih osećanja,

a još više se bojim noći bez Tebe…

Sumorno lice u ogledalu zbunjuje…

Lep dan bez Tebe i nije toliko lep…

A noći isuviše duge su…

Ponekad…

Raskršće neŽivota

Raskršće Nemanjine i MiloŠeve

Raskršće Nemanjine i Miloševe – Beograd

Dobro poznato raskršće..i stope su mi uklesane više..pokoji stranac u noći i dodir tramvajskih šina..
Kad ti se čini sve naizgled poznato,ne veruj da je tako, jer obično i nije.. još jedan „deža vi“ – pomislih..Vatra je gorela u meni..
Tu na uglu Miloševe i Nemanjine znali smo se ruku sklopljenih u sopstveni krug vrteti u beskraj..igrati igru nama dobro poznatu..i čuvaru u kućici..On nas je poznavao bolje nego mi sami sebe..Bili smo mladi,samo svoji,a ipak previše tudji da se odupremo..da sačuvamo Novi Život koji je kucao u nama, koji je živeo u Njoj.. Svetiljka je treperela,kao sveća na stolu koja dogoreva i nestaje..
Tu na raskršću sada stojim sam..Gledam ka nebu i urličem naglas dozivajući zvezde.. nama ‘van vremena’ i to je dozvoljeno..možda koja i krene ka meni, a ja ću pružiti ruke i biti spreman da je uhvatim..
Jedan korak napred teže je načiniti no stotine nazad.. Korak napred, jedan,pa još jedan i..
Hodam noćas, tu gde sam ostavio nju zaleđenu u sećanju…