Katarza

I padala je noć dok sam stajao hvatajući poslednji sunčev zrak… Naizgled vešto spletena od ništavila držala je poslednju kap mi znoja skinutu s vrata uhvaćenu paukovom mrežom…

Strah me kupao dok se igrala njome smejući se mom očaju koju je te noći donela odškrinutim vratima Pakla misleći da nema dalje, dublje.. da je ponor prokopan.. i da je kraj stigao za mene…

zrak

Providna i mutna istovremeno klizila je nezaboravu dok sam zauvek želeo da ne pamtim, da oteram san s javom pomešan…

Okrenula se smejući se, trljajući dlanove pokretima veštice i vile istovremeno… Video sam svaki obris od senke joj načinjen.. Video sam vlast koju ima nada mnom i snagu Žene utopljene u nezaboravu onoga što sam želeo zaboraviti…

I nije bio utorak, iako sam želeo da bude…

Dan je gubio na smislu muškarca ukaljanog nemoralom pročišćenog slobodom čiste praznine…

katarza

Hladnoća je ulazila kroz poluotvoren prozor dok je minus parao po sobi…
Osmehnula se skidajući polumokar čaršaf s mene.. Blještavo beli zubi u polutami i škripa parketa iz 1920 i neke…

Korak ka vratima.. drugi, treći…
I početak za kraj…

Ustadoh polunag, ne da zatvorim vrata, već da kroz procep minusa i ponor čiste kartaze shvatim da nije bila snoviđenje

 

Advertisements

Zora

Naslikana hiljadama boja čekala me je ovog jutra, ove Zemlje, ovog Sveta. Izgubio sam se tragajući. I još se gubim. Kako je lako usnulima snom Trnoružice. Vrana je graktala nad starom lipom, čekajući Drugu da saviju gnezdo. Više ni prozor ne umem da otvorim da dodjem do nje. Tu, gde se sve gubi kad dan postane noć, a noći se ne umiljava da ode.

Hladno je za ovo doba godine, il’ se samo jeza njenih ostataka uvukla u moju srž lomeći me do koske.

Volim svitanja… bar na tren sve utihne, u prividu ništavila džungle asfalta. Tada mogu da je čujem. Oslušnem svaki njen ekspirijum kroz kovitlac jutarnje vlažnosti. Rosa se lepi za okna i ulične svetiljke koje se gase kroz prolaz od magle. Slabi smo mi slabići umorni od prevelike ljubavi.

Hladnim dlanovima memljivim, opranim dahom sna davno izgubljenog, kucam joj kroz tminu, kroz upaljeno sredogruđe. Davno me prestalo biti briga što će ko reći, pa čak i na ovaj zapis duše, jer ti što govore onako nikada nisu skupili dovoljno hrabrosti da pljunu u lice direktno, i razmažu ostatke svoje neljudskosti. Pisak jada za leđima zna da zaboli, mene je prestao. Bar mislim da je. Ugašen je i poslednji lampion u ulici koja nikada ne spava. Tama i tren spoznaje, hladan zrak kroz zavesu klati se od muzike nečujne svima, dok plovi brod koji je otplovio.. na putu do svih okolnih zemalja…

...ka strani sa šest traka...i Lipi sto puta spasavanoj od smrti.

…ka strani sa šest traka.. i Lipi sto puta spasavanoj od smrti…

Ne, neću zatvoriti vazduh hladnoće koja ulazi.. Polako će se upaliti dan kroz zelenilo drveta.. trole krenuti svojim trasama.. ljudi svojoj svakodnevnici.. ja ću je pustiti da čeka.. do kratkotrajne tišine nekog novog jutra obojoneg hiljadama nijansi poznatih samo onima koji nikada nisu prestali lutati i vapiti za novim… Onima ponekad izgubljenim u starom…

 

Gumb delete. Tren razmišljanja. Gastrični bol isuviše jak. Tišina. I prazan prostor.

 

Prijaće mi miris jutarnje kafe. Ispečene.
Vid je već ugasio tamu.