Ona

Nisam joj umeo prozboriti tišinom dok je stavljajući svoj ego ispred jače od svake barikade govorila o prošlosti koja nije imala smisao… i o budućnosti u kojoj smisla tek neće biti ako…

Nisam umeo postati sve ono što je želela, a želela je sve i nesvesno izgarajući u sopstvenim željama pričala o vremenu u kome će biti sretna jer to zaslužuje… Čudan je bio njen pojam sreće, bar za mene, jer smo je posmatrali različito… Znate već kako ja, dok je ona želela obilazeći stanove na Petoj Aveniji prigrabiti jedan i za sebe… Nije ni slutila koliko je sretna već bila, tu pod sjajem uličnog fenjera, noseći prelak prtljag prošlosti, iako pretežak za nju…
Uostalom, ko sam ja da joj sudim…

Kaže da me volela i da će napuštajući me voleti još više, jer će mi tako dati slobodu da volim drugu jačinom koja je za nju bila prejaka…
Glas joj je odzvanjao trotoarima reflektujući senke Grada na moje lice…

grad

I dok je nestajala u daljini tu zakovana preda mnom, postajalo mi je biti nebitno sve ono što se do tog trena važnim činilo…

Grad koji je tonuo u san, a koji je ona te noći napuštala, učinio mi se prelepim… Grad koji sam nekada voleo, a nekada prezirao noćas nisam smeo osetiti na taj način…

I predajući se, dok sam gledao u njene kofere, poželeh vrisnuti na sav glas – ne da bih je zadržao još koji minut, već da bih posmatrajući je kako govoreći odlazi, poželeo sreću, onu iskrenu…

Dok sam čineći upravo to, nateravši je da se osvrne još jedan put dok je odlazila zauvek, osetio bestežinsku lakoću, i po prvi put te večeri postajao biti svestan sebe, poželeo sam da udahnem baš taj Grad kroz sva njegova svetla pamteći trenutak zauvek…

Advertisements

BezTragA

I voz u daljini.. Nestaju tragovi u pesku.. jedan po jedan.. U nizu pale se svetiljke.. Vrućina diže izmaglicu nad vodom kao kovitlac od oblaka dima nastao kroz upaljenu logorsku vatru izumrlih grešnika… I nas samih…

Ti, savršeno uklopljena u niz koji ruši zidove snova kroz sumrak u svitanje…
Privid… ili… ?

Ja, koji zboreći istinu pokušavam doseći središte čovečanstva koje je dno dotaklo odavno…
Iluzija… ili… ?

Gde naći Tebe ili Sebe u težnjama izgubljenih dečačkih snova napisanih perom… ?

Gde pobeći od ludila kojim smo zatrpani svakodnevno ne sopstvenom voljom ?

Kad reći – Dosta !!!  I kome – kad niko ne sluša u rasulu beskonačnog niza ?

Svi tragamo za onim čime žudimo dok bežeći ne shvatamo da je To isuviše blizu… Pred nosom, za leđima.. Ljudi smo koji i kad dobiju ono što žele ne znaju stati da gaze…

Jedan, dva, tri..

Nestaješ u vrelini letnje noći…
Privid ili Iluzija ?!
Ipak stvarnost…

Konj

Nemaš ambicije, nisi spreman da gaziš preko mrtvih da bi došao do cilja, evo ja bih te žednog preko vode prevela…

– A ko ne bi – pomislih..

Takva su vremena ili gazi ili budi zgažen… – nastavila je – i šta ja i ti imamo zajedničko sem dobrog sexa…

– Nije prva koja će me odjebati na ovaj način..

Bilo je super, skoro dva meseca.. Doživela sam stotine orgazama, kao nikad pre.. Sa tim možemo uvek nastaviti, meni odgovara, ali nije samo To ono što čini vezu.. Usporen si, nekako nedinamičan, sušta suprotnost od onoga u krevetu.. Ja želim provod i dokle više da me držiš za ruku i vraćaš kući.. Ja želim.. želim.. lim.. im…

Gubila mi se u daljini kroz rezonance neZvuka.. Para je kurva bez koje se ne može.. A ja sam kurva koja i kad pozajmi zaboravu da da je dala…

konj...

Gledao sam kako joj se usne pomeraju u polutami dana na klupi parka sredovečnosti.. Čekao sam da još jednu pustim zaboravu vremena i bio bih srećan samo kad bi i one pustile mene.. Hoće drugarstvo, a ja sam konj koji je navikao.. da bude jahan ..

Opet me ne slušaš, slomih se pričajući ovde a ti si Boga pitaj gde.. Ne.. Eto.. I šta sada…

– Ništa, ti si tako odlučila , samo moooolim te nemoj više da me zoveš, pišeš – rekoh.

I otišli smo.. Ispratio sam je gde je želela.

Par dana kasnije stizala je gomila poruka… Telefon je zvonio do „iznemoglosti“…

Maj 2015.

Današnjica

Gomile u nePovratu kroz maske od Ljudi..

Trude se da prođu kroz ambis alijenacije napravljene sopstvenim rukama.. sve veće danima..

Kuda su se zaputili u životarenju…

Vremena drugova prošla su odavno…

Osvrt na krvavog čoveka sred trotoara u žurbi za sopstvenom svešću…

Preživeti.. pa kuckati.. smejati se odrazu telefona..

Poruke u nizu dok sedimo u muku jedni pored drugih miljama daleko…

9e13161c0cced832ce58e40c38c0256a

Busamo se se u prsa urličući za promenama preduzimajući toliko da drugi vide da imamo stav.. a ostajemo individue svaka sigurna u svoju NePostojanost…

A kad zatamni na strani jastuka iza zavese pružamo ruku zaboravu do novog sutra  glavom u posteljini sigurni kako smo danas činili dobro kroz staklo savesti jače od podsvesti..

Jer mi smo Ljudi, a Ljudi su Čudo..

Bilans –  trotoar.. žurba.. telefon.. egzistencija.. i desetak novih umreženih prijatelja dok vapimo za jednim stvarnim… realnim.. priznali to ili ne..

Oslušnuh negde davno – Srećan si ako imaš prijatelja za nabrojati na prste jedne ruke…

Beli očnjak

Udaljena svetlost kroz koju se dan bliži početku.. daleka, blistava, mekana.. Okupani mirisi grada, isprani pločnici noćne narandžaste straže, valovit asfalt okrnjen još kojim besnilom automobila i pokoje parče stakla  nesmotrenosti čoveka početka vikenda..

I sve naizgled bučno…

Zavijena marama oko vrata pružala joj je utehu od inja koje je padalo sa kose.. i opet se žalila, i opet je bila utopljenica Titanika, ona jedva preživela.. jedva, kroz očiglednost neočiglednog neuočavanja.. rotacija zemljine ose.. Ona daleka nepoznata i sebi – Žena..

Ne. Nije me bilo. Jer nisam hteo biti čulo sluha i ove noći, čulo koje sve razume i spremno je uvek pružiti nadu svakome sem sebi..

Noćas je mesec pevao sonatu preobražaja.. pevao jako, na momente zavijao kroz pokoji tračak oblika..

Kao vuk menjao sam dlaku, sav olinjan stresao i poslednju i go krenuo.. Vuk podsmeha, satire, svakodnevnice, vuk svačijih navika sem sopstvenih.. Vuk bez dlake.. na mesečini.. i novo nepoznato za svo dobro staro koje se danima prevrće po jastuku..

vuk

Jedno je odavno zapisano – Vukovi ne puštaju suzu, jer nemaju prava na to, zavijaju i urliču očiju suvih.. Njima nije dozvoljeno, dok je Svakom poznatom im dato pravo onog koji sme oplakivati sopstvene niti sudbine, neŽivota i tokova…

I stoji tu, Vuk bez dlake na odsjaju meseca punog.. Stajao je još koji tren dok nije zašao za oblak.. Mesec i on.. Krenuo je u novo jutro, novi dan..  Da li će ga dočekati onako kako je želeo – MožDa.. Jer Vukovi ne puštaju suze, iako je ovaj to jarko želeo..

Udaljena svetlost kroz koju se dan bliži početku postajala je jarka, bliska i sve intezivnija..
Mirisi kroz čula, osmeh kroz hladne dlanove iscrtane linijama hiromantije, KaPut za Put u novi dan.. staza koja će voditi..

I sve naizgled tiho…

Nedelja

Dan kad je sve tiho i sve naizgled obamre.. NaIzgled…

Nisu su me Ćopićeve knjige vezale za ovaj deo, koliko sam sebe poslednjih dana…

Možda zbog shvatanja koliko mi znači sam prelaz iz Starog u Novi deo grada preko Reke koja diše..  i Njega – tog starog mosta – kroz Ljude koji te i ne vide, Ljude preokupirane svojim životima..

Postali smo stranci, otuđenici, toliko blizu jedni drugima, a hiljadama milja daleko.. Koga da krivimo, vreme u boji, stil života ili sami sebe?

10383585_825586770807608_7546992436279604505_n

Čudan je egzistencijalizam, traži žrtve i dobija ih.. Neki od nas to primete, neki se prave da ne, a neki nisu ni svesni da su otplovili odavno

Kažu da je nekada sve bilo jednostavnije, drugačije.. nekada kada su fotografije bile crno-bele, kada se škljocalo iz aparata i kada se vinil vrtio na gramofonu.. Mislim da nije. Jer na kraju, nisu vremena ta koja se menjaju, nego mi sami, koji svojim postupcima utičemo na to da i tok reke ne bude onakav kakav je bio nekada…

Samo se plašim da ne bude isuviše kasno kada to primetimo…

Ipak, mi smo samo Ljudi, a Ljudi su ipak čudo…

 

Knjiga

Bilo ih je Dvoje kraj izvora života daleko od mosta uzdaha.. Dvoje savršenih stranaca u nesavršenim životima..

Sretoše se jednog sumraka na putu uspomena, svako svojih… On, koji je tumarao u prazno, brojeći senke prošlosti koje su ga gazile.. Ona, koja je izgubila svaku nadu u Bližnje i bila nesvesna da On postoji tamo negde.. Išli su, svako svojim tokom, ne znajući da će se sresti.

Bio je u vezi sa Ženom koja je postala Navika, vezala ga u okove svesti jače od Njega samoga. Sedeo je, gledajući kroz slova daljinje. Noćas je trebala da padne noć u kojoj je odlučio da stavi tačku na sve. Bila je ostavljena po stotine puta, naizgled voljena od svih Njih muških, koji su sopstveni ego lečili na njenom isuviše krhkom.Koračala je odlučna da sebi nikad to ne prizna, da se stotom noćas vrati u porive strasti, dok u snovima bude treperila od straha koje će joj doneti novo jutro sa njim.

Ustao je, sklapajući korice knjige. Prolazila je kraj njega ovlaš mu dodirvnuši ruku. Okret i zaleđjeni pogledi koji se sretoše na čas. Nemi osmesi, oduzetih par minuta beskraja. Kovrdjava kosa mirisa breskve širila Mu je nozdrve. Zelene prodorne oči budile su u Njoj strasti za životom koje je odavno pokopala u sebi. Jeza koja im je prolazila niz kičmu učinila je tren večnim.

Otresao je prašinu sa svoga kaputa, okrenuo se i niz staru kaldrmu skliznuo u noć. Stajala je gde je i bila ukopana u vremenu, gledajući za Njim kako odlazi. Krenula je i ona ka svom uobičajenom životu spuštajući pogled ka sivilu betona.

Tada je slučajno ugleda – Knjigu. Podiže je sa zemlje, otvarajući je. Na prvoj strani korica, starim, jedva vidljivim mastilom, bilo je ispisano ime i prezime i broj telefona…