Stranac u noći

Tišina para zidove.. Nekada sam znao da je oslušnem.. Sada kad si tu sve gubi smisao.. Čak i Ona…
Koliko sam te samo želeo.. Izgaralo je sve što bih dotakao…
Tvoj lik.. Osmeh nacrtan četkicom privida..

Korak.. Ti.. Želja.. Ponor…

Postala si stranac u noći koji stoji tu ispred ogledala od sna…
Uvelim ulicama tekle su nečije reči dok sam pokušavajući da se setim gde sam izgubio želju brojao niti na porubu tvojih haltera…

I gledajući te kako nestaješ zakovana ispred mene, oslušnuh…

Opet jasno čujem tišinu…

 

Advertisements

Ona

Nisam joj umeo prozboriti tišinom dok je stavljajući svoj ego ispred jače od svake barikade govorila o prošlosti koja nije imala smisao… i o budućnosti u kojoj smisla tek neće biti ako…

Nisam umeo postati sve ono što je želela, a želela je sve i nesvesno izgarajući u sopstvenim željama pričala o vremenu u kome će biti sretna jer to zaslužuje… Čudan je bio njen pojam sreće, bar za mene, jer smo je posmatrali različito… Znate već kako ja, dok je ona želela obilazeći stanove na Petoj Aveniji prigrabiti jedan i za sebe… Nije ni slutila koliko je sretna već bila, tu pod sjajem uličnog fenjera, noseći prelak prtljag prošlosti, iako pretežak za nju…
Uostalom, ko sam ja da joj sudim…

Kaže da me volela i da će napuštajući me voleti još više, jer će mi tako dati slobodu da volim drugu jačinom koja je za nju bila prejaka…
Glas joj je odzvanjao trotoarima reflektujući senke Grada na moje lice…

grad

I dok je nestajala u daljini tu zakovana preda mnom, postajalo mi je biti nebitno sve ono što se do tog trena važnim činilo…

Grad koji je tonuo u san, a koji je ona te noći napuštala, učinio mi se prelepim… Grad koji sam nekada voleo, a nekada prezirao noćas nisam smeo osetiti na taj način…

I predajući se, dok sam gledao u njene kofere, poželeh vrisnuti na sav glas – ne da bih je zadržao još koji minut, već da bih posmatrajući je kako govoreći odlazi, poželeo sreću, onu iskrenu…

Dok sam čineći upravo to, nateravši je da se osvrne još jedan put dok je odlazila zauvek, osetio bestežinsku lakoću, i po prvi put te večeri postajao biti svestan sebe, poželeo sam da udahnem baš taj Grad kroz sva njegova svetla pamteći trenutak zauvek…

Katarza

I padala je noć dok sam stajao hvatajući poslednji sunčev zrak… Naizgled vešto spletena od ništavila držala je poslednju kap mi znoja skinutu s vrata uhvaćenu paukovom mrežom…

Strah me kupao dok se igrala njome smejući se mom očaju koju je te noći donela odškrinutim vratima Pakla misleći da nema dalje, dublje.. da je ponor prokopan.. i da je kraj stigao za mene…

zrak

Providna i mutna istovremeno klizila je nezaboravu dok sam zauvek želeo da ne pamtim, da oteram san s javom pomešan…

Okrenula se smejući se, trljajući dlanove pokretima veštice i vile istovremeno… Video sam svaki obris od senke joj načinjen.. Video sam vlast koju ima nada mnom i snagu Žene utopljene u nezaboravu onoga što sam želeo zaboraviti…

I nije bio utorak, iako sam želeo da bude…

Dan je gubio na smislu muškarca ukaljanog nemoralom pročišćenog slobodom čiste praznine…

katarza

Hladnoća je ulazila kroz poluotvoren prozor dok je minus parao po sobi…
Osmehnula se skidajući polumokar čaršaf s mene.. Blještavo beli zubi u polutami i škripa parketa iz 1920 i neke…

Korak ka vratima.. drugi, treći…
I početak za kraj…

Ustadoh polunag, ne da zatvorim vrata, već da kroz procep minusa i ponor čiste kartaze shvatim da nije bila snoviđenje

 

Avala

Sve sam Ti rekao ove noći ćutnjom…

Sedela si preko puta i gledala očima boje kestena kako mi usne koje miruju sklapaju rečenice vezane nitima… Vreli vetar nosio je drvene kišobrane planine…

Sreo sam te tu prvi put jednog leta… Haljina kroz užarene izdisaje Sunca i tvoja refleksija podno spomenika…

– Izvini, jel možeš da me slikaš? – upitala si…

I dok sam pokušavao da Te uklopim u horizonte „izlete“ mi misao izrečena naglas – Prelepa si !

– Hvala. I ti si sladak tako plav.

Ukočila si me, znaš…
Osetio sam mučninu, jer obično, ma koliko se busao u prsa, spetljan sam u takvim trenucima…

– Pogled je božanstven odavde , zar ne ?

  O Daaaa, a i Ti ! – prećutah.

Avala

I taj tren dok sam ti vraćao mobilni, taj momenat kad su nam se vlažne ruke dodirnule, taj sjaj u tvojim očima kojim si me pogledala ispod obrva trajao je kao beskraj…

– ‘Si sam, hoćeš da prošetamo ?!

Sapleo sam se o mermernu ploču na što si se nasmejala.

– Izvini.

– Što mi se izvinjavaš, sam si se sapleo. Nisam te ja gurnula.

I popili smo kafu na zalasku Sunca..
I čavrljali..
I pali su pogledi u tami..
I slikao sam Te tamo gde si želela.. i kako si želela.. I Tebe sa sobom… I sebe sa Tobom…

I evo noćas dok smo sedeli u mraku, dok su se misli rojile kao buktinje, nisam Ti izgovorio ono što Ti meni jesi…
Nisam smeo…

Smatraj to delom mog kukavičluka ili više straha što sam se „opekao“ desetine puta..
Smatraj da me tek pronalaziš kao što ja pokušavam pronaći sebe kroz nevreme od Ljudi.. Kao što sam te noći pronašao Tebe.. ili Ti mene…

P.S. Hvala ti na vožnji linijom 400… Pamtiću je.. Znaj…

Gavran

Probudih se u kasne sate, jer legoh u rane.. ne ležim, skačem kroz otkucaje srca .. rotaji sirena kroz zvuke polubučne ulice.. graške znoja vode me ka prozoru da dohvatim zrak, uhvatim se za njega i doživim trežnjenje od NeSna, od Sebe kroz maglu Njene paučine..

Ljudi su postali čudo u vremenu neLjudi.. Vešto se trudim da izbegnem svađu.. još jednu u nizu.. Prvo sa sobom, onda sa Njom.. Želim da udahnem do dubine svih alveola da se rašire ulivajući mi što više snage kroz novu NeNoć.. Šakom o Sto ne znam.. Trebalo je davno da naučim.. Da samog sebe iznenanadim pokušajem balkanskog mužijaka.. i Nju..

Pričaju kako žele dobrotu, muškarca koju će ih razumeti, podržati, ako treba ići za Njima kroz život da bi bile Prve i Jedine, voljene.. Lažu sebe, velika većina Njih želi opozit..  Sirovu.. Noćas se probudila zajedno sa mnom da bi Ona bila zadovOljEna..

Hladan tuš.. Trežnjena nema..  Život je tu, ovaj ogoljeni..  Na licu joj paukova maska..  gazi za sebe preko svih radi sebe misleći da će tako uspeti u životu..

Ležem.. Pomeram se.. dotičem je.. odudara od mene.. oseti se da ću otići .. a ja želim da ona ode.. da nestane u noćnoj magli.. i da se nikad ne vrati po još.. Kažem joj.. ali ne sluša jer ne želi da čuje.. zna gde ima sigurnu luku.. Samo ovaj brod noćas će da uhvati prvi trzaj košave na putu do meseca ..

gavran

Razdanjuje se.. Udišem prvi jutarnji zrak.. i gledam ga.. Mužijaka koji čisti staro gnezdo za svoju Ženku, spremajući novo, gde će položiti plodove svoje ljubavi.. u najgaravijoj ulici ove Zemlje.. Kažu životinje ne razmišljaju.. samo mi nije jasno zašto nismo sposobni da se ponekad zagledamo duboko bar u neku od njih..

Gavrani..  Imaću društvo ove zime i ovog proleća, tu gde volim da je dočekujem, Zoru, kroz staru Lipu i neki novi život…

Crno.. Tamno plavo.. Tirkizno.. Naranđasto..  Belo i jarko.. I Život, koji pokušavam da doživim kroz tren od hiljade nijansi..

Frida

Bila je Žena..  pomalo slična Fridi…

Ne fizionomijom, koliko duhom, oblačenjem, godinama zakopanim u Njoj…

Svojim pokretom četkice znala je iscrtati njoj svojstven karakter…  prstima i bez kiše oblikovati duge neba… svojom čudnim rukopisom zapisati velike reči koje su i za papir bile preteške…

Bila je Žena… van svog vremena, kao i svaka druga Žena što je,  il’ se nada da je..

Imala je jednog Njega, koga je podržavala, volela, bodrila, koji joj je bio sve. Stajala je iza svake njegove odluke -bila prava il’ pogrešna, iza svake njegove muške egom preodabrane želje, uzdaha, uzvika…

Jer je bila Žena koja je želela biti uz svog muškarca – bar je mislila da je tako…

Ne znam kako sam se obreo na Njenom putu, niti znam šta nas je spojilo..  al’ znao sam čim sam je ugledao da ću pogrešiti, kao i svaki Čovek koji želi.. biti po-Grešan… Nisam se nadao bilo čemu sem da mi prenese svoje mudrosti, pokaže kako samouverena starija Ona korača ne-utabanim životnim stazama.. Nisam želeo bilo šta sem da iz njenih očiju upijam znanja, skupljam znamenitosti..i…

Bila je Žena, starija od mene, a takve su Žene kao Vino.. treba ih poznavati, ne dozvoliti oporom, ponekad predivnom ukusu da se zalepi za nepce, biti jak, biti muško, iz-držati…

Kleknuh na raskrsnici puteva.. ni prvoj ni poslednjoj.. i još klečim…

Jer to Žena..  slična Fridi, kojoj sam se oduvek divio…

Beograd

Šaljem ti Beograd da ga vidiš kroz moje oči, moju dušu…

Šaljem ti svaki njegov damar, zvuk tramvajskih šina, odjek zvona njegovih crkava, šum ušća dveju reka…

Šaljem Ti ga, jer znam koliko si ga volela nekada davno, dok nisi otišla…

Sećam se kako si mi pred put govorila koliko je siv, koliko te pritišću njegove zidine, ljudi koji su svoju Ljudskost izgubili odavno, zakopali je duboko u Njegovu prošlost.. Osećala si se zaglavljenom, nevoljenom, a bila si sve sem to – bar što se mene tiče.

Ustvari, šaljem ti grad kakav si ti videla, crno-beli, grad sličan sedamdesetima…

...stari grad..slikan tvojim zenicama...

…stari grad..slikan tvojim zenicama…

Tada sam ga upijao kroz tvoje zenice, prenela si mi očima svoje slike njega kroz slike sebe… a ja sam, režući ga duboko u sećanje upamtio, ostao željan tog trenutka i oslikao ga samo za Tebe…

Nadam se da si uspela negde tamo daleko u svojoj metamorfozi Žene.

I da nisi zaboravila sve ono što ja nisam.

Zalepiću markicu, ubaciti sliku u sanduče…

Siguran sam da će se poštar već nekako snaći…