Zora

Naslikana hiljadama boja čekala me je ovog jutra, ove Zemlje, ovog Sveta. Izgubio sam se tragajući. I još se gubim. Kako je lako usnulima snom Trnoružice. Vrana je graktala nad starom lipom, čekajući Drugu da saviju gnezdo. Više ni prozor ne umem da otvorim da dodjem do nje. Tu, gde se sve gubi kad dan postane noć, a noći se ne umiljava da ode.

Hladno je za ovo doba godine, il’ se samo jeza njenih ostataka uvukla u moju srž lomeći me do koske.

Volim svitanja… bar na tren sve utihne, u prividu ništavila džungle asfalta. Tada mogu da je čujem. Oslušnem svaki njen ekspirijum kroz kovitlac jutarnje vlažnosti. Rosa se lepi za okna i ulične svetiljke koje se gase kroz prolaz od magle. Slabi smo mi slabići umorni od prevelike ljubavi.

Hladnim dlanovima memljivim, opranim dahom sna davno izgubljenog, kucam joj kroz tminu, kroz upaljeno sredogruđe. Davno me prestalo biti briga što će ko reći, pa čak i na ovaj zapis duše, jer ti što govore onako nikada nisu skupili dovoljno hrabrosti da pljunu u lice direktno, i razmažu ostatke svoje neljudskosti. Pisak jada za leđima zna da zaboli, mene je prestao. Bar mislim da je. Ugašen je i poslednji lampion u ulici koja nikada ne spava. Tama i tren spoznaje, hladan zrak kroz zavesu klati se od muzike nečujne svima, dok plovi brod koji je otplovio.. na putu do svih okolnih zemalja…

...ka strani sa šest traka...i Lipi sto puta spasavanoj od smrti.

…ka strani sa šest traka.. i Lipi sto puta spasavanoj od smrti…

Ne, neću zatvoriti vazduh hladnoće koja ulazi.. Polako će se upaliti dan kroz zelenilo drveta.. trole krenuti svojim trasama.. ljudi svojoj svakodnevnici.. ja ću je pustiti da čeka.. do kratkotrajne tišine nekog novog jutra obojoneg hiljadama nijansi poznatih samo onima koji nikada nisu prestali lutati i vapiti za novim… Onima ponekad izgubljenim u starom…

 

Gumb delete. Tren razmišljanja. Gastrični bol isuviše jak. Tišina. I prazan prostor.

 

Prijaće mi miris jutarnje kafe. Ispečene.
Vid je već ugasio tamu.

Advertisements

Knjiga

Bilo ih je Dvoje kraj izvora života daleko od mosta uzdaha.. Dvoje savršenih stranaca u nesavršenim životima..

Sretoše se jednog sumraka na putu uspomena, svako svojih… On, koji je tumarao u prazno, brojeći senke prošlosti koje su ga gazile.. Ona, koja je izgubila svaku nadu u Bližnje i bila nesvesna da On postoji tamo negde.. Išli su, svako svojim tokom, ne znajući da će se sresti.

Bio je u vezi sa Ženom koja je postala Navika, vezala ga u okove svesti jače od Njega samoga. Sedeo je, gledajući kroz slova daljinje. Noćas je trebala da padne noć u kojoj je odlučio da stavi tačku na sve. Bila je ostavljena po stotine puta, naizgled voljena od svih Njih muških, koji su sopstveni ego lečili na njenom isuviše krhkom.Koračala je odlučna da sebi nikad to ne prizna, da se stotom noćas vrati u porive strasti, dok u snovima bude treperila od straha koje će joj doneti novo jutro sa njim.

Ustao je, sklapajući korice knjige. Prolazila je kraj njega ovlaš mu dodirvnuši ruku. Okret i zaleđjeni pogledi koji se sretoše na čas. Nemi osmesi, oduzetih par minuta beskraja. Kovrdjava kosa mirisa breskve širila Mu je nozdrve. Zelene prodorne oči budile su u Njoj strasti za životom koje je odavno pokopala u sebi. Jeza koja im je prolazila niz kičmu učinila je tren večnim.

Otresao je prašinu sa svoga kaputa, okrenuo se i niz staru kaldrmu skliznuo u noć. Stajala je gde je i bila ukopana u vremenu, gledajući za Njim kako odlazi. Krenula je i ona ka svom uobičajenom životu spuštajući pogled ka sivilu betona.

Tada je slučajno ugleda – Knjigu. Podiže je sa zemlje, otvarajući je. Na prvoj strani korica, starim, jedva vidljivim mastilom, bilo je ispisano ime i prezime i broj telefona…

Ka Petom elementu…

Letela je ka nebu kroz obrise tame..Želela je ono što nije Njeno..ono Nedokučivo..Prstima je dodirivala netaknuto praveći se da joj nije bitno..Odsjaj haljine i sjaj u sumrak..Pesma ispevana nebu, vodi, vatri i pepelu..Znala je savršeno svaki pokret, znala je i da Daljine kojima je težila nisu bitne..Znala je sve..I znala je da znam, savršeno se pretvarajući da ne zna ništa..Samo je plesala po vodi..i želela biti Ono što nikada nije bila..deo Celog..netaknutog…Okretima je ispuštala savršene zvuke..slične notama klavira..pokretima četkice slepog slikara..Znao sam da je jedan bio moj..namenjen mi..tu u vodi i vazduhu…daleko od zemlje…ka zaboravu…i beskraju…ka zauvek… 

...

 

I nakon nekoliko godina bila je naizgled sigurna u Sebe i svoju postojanost..Okrenula se i zakoračila..Stope u pesku i peščane dine..Jugo koji mrsi klasje medovine i pogled ka zalasku..Spala nabratela,preplanuli ten ramena,i miris smokava..Poluokret i dodir..Osmeh koji kaže nećeš me stići.. I nisam…Neka je, neka korača, neka joj noge kupa pesak,valovi miluju kolena kad stigne do njih…Neka je Ono ima tog povečerja i tek načeti Mesec u daljini…Neka živi svoju sigurnost Žene, glave naslonjene o sopstvene noge, misleći da je još jedna u nizu..Jer umoran sam od uveravanja u opozit, Ona od izigravanja jačine..Ko se prvi umori..Koliko smo ponekad slični životinjama sa svojim predigrama..Seo sam, pustio Vodi da vodi ljubav..da diše, priča, voli..Glava mi u pesku, noge u soli..Stala je iznad mene..Prošaputala kroz veo Tajne..“Želiš li stići gde nikad nisi bio, dotaći nedodirljivo ?“ Pogled je govorio umesto glasa mi te noći na obali neZaborava..Progovori i sada čisto da me podseti da li je postojala Ona koja nikad nije ni bila Ona, stvarajući za sebe i mene Predstavu o Ženi za sva vremena..

Vrelo neŽivota

I dok je voda vrila,ostavljajući trag daha za sobom u vazduhu,znao sam da sam na istom mestu kao pre dvadeset godina..

Labud,jedan za drugim,jeli su joj iz ruke,moje detinje platonske ljubavi..Samo,više nije bila klinka,ni ja klinac,ni labudovi ružni Pačići…Vrelo je vrilo ostavljajući još jači trag sparine oko nas u ozonu…Kao da se sve zaglušilo i stalo… Zamrznut tren…Obgrljena ruka oko pasa,miris tek procvalih maslačka..Tišina,dah koji je para i jedna Ruža u polju punom karmina…Pačići su nestali odavno… Nismo ni pokusavali da ih vratimo…jer bili su tu u nama,zakopani…Bes u meni koji se kupio više od decenije i… Krik „Manjaaaa..“ iz mog toraksa rasuo se podnožjem Igmana…Smejala se kao dete,što donekle jeste i bila..Uhvatila me za ruku,tek ovlaš spustila poljubac na moje usne i povela preko drvenog mosta…

Vrelo Bosne, F BiH

Vrelo Bosne, F BiH, 2012.

„Nahrani ga, zavoleće te“ – rekla mi je,dok se nagnuta nad ivicom pružala ka pticama koje nikad ne polete.. Poslušao sam je…Nevinim osmehom deteta rekla mi je sve Žena od trideset leta..Kao da nije proživela Pakao,sve krugove Čistilišta,kao da ih i danas ne živi…kao da ih ne živim i ja…Znali smo dobro,da kad napustimo taj dan,labudove,vrelo…da više ništa neće biti isto kao ti trenuci zakopani u beznađu vremena…Jer nekada davno u nekoj dalekoj zemlji živeli smo Ona i ja…i bili samo Deca koja nisu nikog krivila ni za šta! Možda je ipak trebalo…Možda treba sada…a možda neka srca ne kucaju da bi mrzela ,ma koliko bila spremna na to…