Stranac u noći

Tišina para zidove.. Nekada sam znao da je oslušnem.. Sada kad si tu sve gubi smisao.. Čak i Ona…
Koliko sam te samo želeo.. Izgaralo je sve što bih dotakao…
Tvoj lik.. Osmeh nacrtan četkicom privida..

Korak.. Ti.. Želja.. Ponor…

Postala si stranac u noći koji stoji tu ispred ogledala od sna…
Uvelim ulicama tekle su nečije reči dok sam pokušavajući da se setim gde sam izgubio želju brojao niti na porubu tvojih haltera…

I gledajući te kako nestaješ zakovana ispred mene, oslušnuh…

Opet jasno čujem tišinu…

 

Nemiri

Noćas sam usnio san satkan od pepela i praha nesavršenosti… Ni nalik onom TrnoRužicinom.. San koji ne sme da se sni.. U njemu nije bilo prinčeva ni belih konja, lordova ni zamkova, niti vila i kula od peska nikada dovršenih…

Stajala si u uglu sobe razmazujući karmin po uglovima usana… Nizala si reči jednu za drugom dok si se igrala šibicama poput devojčice koja to nikada nije umela biti… Palila si ih.. Miris fosfora širio je nozdrve ostavljajući gorak ukus na svakoj papili…

Mislio sam da ne znaš dok si savršeno znala šta ti je činiti… Rukom si prešla po prašnjavom stolu dok su ti usne bridele od neizgovorenog… Niti crne rasprarane haljine klizile su podom unoseći nemir u svaki ugao četverokuta…

Pepeo i prah

Noćas sam mislio da sanjam dok sam Te gledao kako obilaziš oko mene kao oko neupaljene logorske vatre… Samo jedna preostala šibica bila je dovoljna da neupaljena razbukta plamen koji je goreo duboko u nama… koji je pevao tražeći ono za šta oboje nismo bili spremni u svojim neizborima…

Prozborila si tišinom…
Plamen je obasjao tminu…
I došao je kraj iluziji od sna

Noćas sam mislio da sam usnio san satkan od pepela i praha nesavršenosti dva isprepletena ljudska tela kojima nikada nije bilo dovoljno samo njihovo postojanje…

 

 

 

Ko još sluša Vivaldija !?!

Vreme je kada padaju kesteni…

Košava juri kroz grane zamagljene od sna… Dižem ruku da uhvatim njen dah, pa ga puštam kroz prste da odleti onom kome je suđen…

Utorak je izmakao… Na klaviru ucrtani otisci mome oku vidljivi…

Svirala si Vivaldija dok sam pokušao da nacrtam taj obruč od jave… Sad si samo privid kroz dim cigarete…

......

Želje se gase za onoga koji ih ispuni, taj teži novim, (ne)ostvarivim…

Snovi se sanjaju samo kada imaš kome da ih ispričaš, ovako postaju magla zarobljena duboko u dnu svesti…

Čežnja se ne gubi, ostaje zauvek da leprša nad nama dok čeznemo još više i dalje…

Leteo sam ove noći, obilazeći svaki prozor grada samo da čujem taj zvuk, da ga dodirnem… Nigde ga nije bilo…
Ko još svira klavir u vreme košave ?!?  Tada se prepuštaš drugoj noti ako si sposoban da je čuješ…

Studen je, a negde zarobljena vrućina kroz pore mi kože probija van…
Pustiću Proleće i slušati kako grane u ritmu jeseni biju o okna…

Negde daleko u zemlji od sna započeću Sredu…

Postajanje

I dođe dan duži od decembarske noći…

Pod starom pomalo za’rđalom kapijom ocrtanom kapima vlage, čekah..

I dođe San koga nema u jutarnjoj izmaglici..  I Java koja me traži decenijama..  Dođe na tren i Nada, pa zastade…

I zagrliše me oko vrata, tu kraj stajališta bezDana..
Čuh im otkucaje srca, prejake.. Osetih im treptaje davno izgubljene, pomešane u Zagrljaju sa mojim očekivanjima..

Bio je prejak, ne prijateljski, niti ljubavni, onaj čudni koji ti kaže da si ipak negde nekom još uvek potreban..

I grlile su me, zajedno, pa naizmenično, nisu ispuštale iz naručja, dok sam preko ramena im ugledao i poslednju zvezdu koja pada..

postojanje

I dođe i Želja.. ona u kojoj izgaraš.. odjednom, nenadano..

I zagrli me, tu, na ivici.. Stisak joj je bio najjači, damari koje mi je dahom prenosila, najtremorniji.. zadrhtao sam u njenom naručju .. predao se njenom zagrljaju.. izgarajući…

I San je bledeo..
I Java se udaljavala..
I Nada je popuštala svoj stisak lagano..

Ali Želja ne. Bila je najupornija u svom dahu prenosa..

Želja koja me obgrila bez popuštanja, srama, stida..  I nastavila svoj ples, tu na doku nijansi od boja kojima mi je šarala rožnjače, dodirivala telo, umivala lice..

I dođe Želja ovog jutra kraj noći neStajanja.. i ostade mi u zagrljaju.. misleći da će se tu sviti zauvek..

Misao.. tren koji popušta .. osmeh koji bledi kroz opozit neOčekivanja ..

Da li joj je kraj ili novi začetak ?!

I polako je prolazio dan duži od decembarske noći…

 

Beli očnjak

Udaljena svetlost kroz koju se dan bliži početku.. daleka, blistava, mekana.. Okupani mirisi grada, isprani pločnici noćne narandžaste straže, valovit asfalt okrnjen još kojim besnilom automobila i pokoje parče stakla  nesmotrenosti čoveka početka vikenda..

I sve naizgled bučno…

Zavijena marama oko vrata pružala joj je utehu od inja koje je padalo sa kose.. i opet se žalila, i opet je bila utopljenica Titanika, ona jedva preživela.. jedva, kroz očiglednost neočiglednog neuočavanja.. rotacija zemljine ose.. Ona daleka nepoznata i sebi – Žena..

Ne. Nije me bilo. Jer nisam hteo biti čulo sluha i ove noći, čulo koje sve razume i spremno je uvek pružiti nadu svakome sem sebi..

Noćas je mesec pevao sonatu preobražaja.. pevao jako, na momente zavijao kroz pokoji tračak oblika..

Kao vuk menjao sam dlaku, sav olinjan stresao i poslednju i go krenuo.. Vuk podsmeha, satire, svakodnevnice, vuk svačijih navika sem sopstvenih.. Vuk bez dlake.. na mesečini.. i novo nepoznato za svo dobro staro koje se danima prevrće po jastuku..

vuk

Jedno je odavno zapisano – Vukovi ne puštaju suzu, jer nemaju prava na to, zavijaju i urliču očiju suvih.. Njima nije dozvoljeno, dok je Svakom poznatom im dato pravo onog koji sme oplakivati sopstvene niti sudbine, neŽivota i tokova…

I stoji tu, Vuk bez dlake na odsjaju meseca punog.. Stajao je još koji tren dok nije zašao za oblak.. Mesec i on.. Krenuo je u novo jutro, novi dan..  Da li će ga dočekati onako kako je želeo – MožDa.. Jer Vukovi ne puštaju suze, iako je ovaj to jarko želeo..

Udaljena svetlost kroz koju se dan bliži početku postajala je jarka, bliska i sve intezivnija..
Mirisi kroz čula, osmeh kroz hladne dlanove iscrtane linijama hiromantije, KaPut za Put u novi dan.. staza koja će voditi..

I sve naizgled tiho…

Beograd

Šaljem ti Beograd da ga vidiš kroz moje oči, moju dušu…

Šaljem ti svaki njegov damar, zvuk tramvajskih šina, odjek zvona njegovih crkava, šum ušća dveju reka…

Šaljem Ti ga, jer znam koliko si ga volela nekada davno, dok nisi otišla…

Sećam se kako si mi pred put govorila koliko je siv, koliko te pritišću njegove zidine, ljudi koji su svoju Ljudskost izgubili odavno, zakopali je duboko u Njegovu prošlost.. Osećala si se zaglavljenom, nevoljenom, a bila si sve sem to – bar što se mene tiče.

Ustvari, šaljem ti grad kakav si ti videla, crno-beli, grad sličan sedamdesetima…

...stari grad..slikan tvojim zenicama...

…stari grad..slikan tvojim zenicama…

Tada sam ga upijao kroz tvoje zenice, prenela si mi očima svoje slike njega kroz slike sebe… a ja sam, režući ga duboko u sećanje upamtio, ostao željan tog trenutka i oslikao ga samo za Tebe…

Nadam se da si uspela negde tamo daleko u svojoj metamorfozi Žene.

I da nisi zaboravila sve ono što ja nisam.

Zalepiću markicu, ubaciti sliku u sanduče…

Siguran sam da će se poštar već nekako snaći…

Videh te…

Videh te, na ovoj kaldrmi ni metar širokoj sapranoj od vode, šamaranoj decenijama..

Videh te, znam, al nisam spoznao tvoje naličje tu, kraj talasa, gde si igrajući igru leptira, pokušala obleteti svoj poslednji krug oko mene misleći da te neću primetiti…

Videh te i siguran sam da si bila ona stara, dok, okrećući glavu od mene naslanjala si se na njegovo rame, nadajući se da će ti pružiti sigurnost koju priželjkuješ, a ni sama nisi bila svesna da si je imala…

Videh te tu, kraj reke, u smiraj dana i rađanje noći, tu na staroj kaldrmi od cigli satkanoj, gde se i iz bare rađa novi život u obliku kakav si nekad volela, dok si mi se žalila kako te ne shvata niko, kako si usamljena i pored svih koji te okružuju..i vole…

Stara kaldrma kod ušća Save u Dunav...

Stara kaldrma kod ušća Save u Dunav…

Videh te iako nisam želeo da te vidim..sigurno ne tu kraj vode, koju volim više od svog postojanja..i koju sam namenio drugoj, onoj koja shvata da je život igra i da svaki udar talasa vredi više od bilo čega materijalnog…

Valjda je bilo suđeno, iako sudbini ne prepisujem znake, da te vidim, da bi konačno shvatio da više ne osećam ništa, čak ni trunku prezira prema tebi.. Ne, nisi bila vredna ni jednog mog osećaja.. Hladna je indiferentnost, znam , al’ protiv Sebe neću niti želim..

Okrenuh se i s’ osmehom na licu nastavih da grlim Dunav tragajući za Novim Nepoznatim…