Zemlja

Kroz daljinu nazirala se Nova Kula Novog Beograda.

Stare nema odavno…

Reka nas je delila, pokoje drvo nevidljivo od šume, biciklicti na Keju i oblaci horizonta…

Postao sam opčinjen Vodom, Savom i Dunavom… Svakom njihovom kapi..talasom..svakim mehurićem površine.. Družimo se često ovih dana, Ona i ja.. postajemo skoro nerazdvojni u svojim velikim tajnama i malim željama.. jer zna najbolje da prigrli, upije svu bol, podari mir i spokoj…

Srećući poznate mi i nepoznate Ljude, pitali smo se isto – kud plovi ovaj Brod satkan od krvi i mesa, pepela predaka i glavešina nePredanosti naroda Balkana…

Počeli su da mi zameraju neki koji me znaju, zovu me piskaralom, luzerom vremena, na šta se samo nasmejem.. i Voda sa mnom..

Ja Reči neću dozvoliti da umre… makar i onoj predPoslednjoj… ili pogrešnoj…

...piskaralo...

…piskaralo…

Možda i idem kontra vetra, to za života saznati neću, al bar činim ono što želim i volim… Ostaće iza mene dve reke da mi šapatom vetra prenesu ono što budu nosile njihove misli dubina kad me više ne bude tu…

 

 Bila jednom jedna zemlja puna ptica srezanih krila..   Širile su ih u svom beznađu čekajući bolje danas, jer im se sutra već činilo prekasno..    Bila jednom jedna zemlja puna prelepih ptica koje su svaki svoj uzlet pravdale, iako nisu želele to, belih ptica okupanih sivim bojama..    I na tren, kad im se učinilo da lete, već su morale da se prizemlje, jer su te ptice živele na pravom mestu u pogrešno vreme..     Bila jednom jedna zemlja u kojoj se sve vrtelo u nedogled i beskraj..   u kojoj se dan činio kao noć, godine kao vekovi..   u kojoj su se ptice nadale da će poleteti i dotaći daleka prostranstva neba..    jednom i zauvek   u Zemlji koja je jednom bila   i koja nije zasluživala To…

moja zemlja

 

 

Advertisements

Kolona kreće

...

Zauvek..u nizu…

Dugo sam razmišljao da li da „objavim“ ovu pesmu bilo gde.Imao sam nešto malo manje od petnaest godina kada je nastala.Neko vreme kao dete proveo sam na bosanskim zgarištima.Rođen sam u Sarajevu i sva zbivanja davne 1992.godine dešavala su se u vreme oko mog rođendana, 6.aprila…Nekako simboličan datum-dan oslobođenja Sarajeva od fašizma,dan kada je Beograd sravnjen sa zemljom,dan kada sam morao da odrastem…

Moja majka koja je nepopravljivo verovala u duh „Bratstva i Jedinstva“ (osnovna škola koju sam pohađao zvala se isto tako,škola u kojoj sam od medicinske sestre na sistematskom pregledu nekada davno dobio šamar-jer sam uporno tvrdio da sam po nacionalnosti Jugosloven pošto za drugu nisam znao) u vreme „primirja“ 1994.godine vratila nas je u naš rodni grad,a ta „primirja“ bila su vremena kada se najviše stradalo i ginulo.Gledao sam kako mi granata raznosi drvo koje sam najviše voleo,sa koga smo mi,deca iz ulice,jeli najslađe plodove ikada..Gledao sam kako se pola babine i dedine kuće urušava od Nato bombi sa nebesa..Gledao sam kako Čovek na ulici krvari do smrti,dok sam između rafala snajpera pokušavao da se provučem do Dejanine kuće ni par kilometara daleke,samo da bi smo se družili,čitali knjige…Gledao sam… I počinjao da mrzim…a nema ništa gore od mržnje koja se kao avet zavlači u kosti deteta…I nekako je došao kraj svemu, svemu onome u šta su me učili,ubeđivali pod plavom kapom s petokrakom na čelu i crvenom zastavom oko vrata..Nekako je dolazio kraj moga detinjstva,onog bezbrižnog…jer morali smo krenuti u nepoznato..krenuti ovaj put zauvek…

Kolona kreće, put je dugačak

u duši nemamo nade ni tračak

gorki je čemer u srce srast’o

zbogom moj kraju u kojem sam rast’o.

Zbogom prva i poslednja ljubavi

svoj život bez mene ti obavi,

obavi život pa valja nam mrijeti,

a sutra nas Bog možda neće ni htjeti.

Smrznuti orah –  i ti si moj brat

zajedno preživesmo mi cijeli rat

sad tuđa ruka će da te seče

dušmani dolaze, kolona kreće.

Kolona kreće, odječe plač

đavo je smrti svoj spustio mač

da uništi ljubav,da uništi nas

da pospe po nama sotonski glas.

Kolona kreće, put je dugačak

u duši nemamo nade ni tračak

gorki je čemer u srce srast’o

zbogom moj kraju u kojem sam rast’o.

I kada me put danas navede u Sarajevo,i ono Istočno i ono Zapadno, samo vidim da se sve promenilo…da Sarajevo nikad neće biti što je nekada bilo…jer naposletku grad čine ljudi,a od Sarajlija ni traga ni glasa..Nadje se poneki,doduše,u promilima.

A ja…Danas ne mrzim nikoga.Jednostavno to ne umem.Mislim da nikada nisam ni mrzeo,neka srca nisu predodređena za to.Samo znam da sam bio povređen,ranjene detinje duše kojoj su se srušile sve kule od karata…I nije to što je kuća zarasla u šiblje i korov,što babe i dede više nema među živima..Ma nije ni ta prokleta snajperska paljba pod kojom sam trčao do Dejane..Nego taj miris koji se širio kroz celo dvorište,opijao nas decu,ukus koji nam je terao vodu na usta..a koji je nestao samo pod jednim praskom… Nedostaje mi

Dobojska 48. Kuća u kojoj sam proveo detinjstvo, u kojoj je rodjena moja mama...danas je od nje ostalo...nema ni trešnje, ni starog oraha sa ljuljaskom...a nema ni Nas. ..

Dobojska 48. Kuća u kojoj sam proveo detinjstvo, u kojoj je rodjena moja mama…danas je od nje ostalo…nema ni trešnje, ni starog oraha sa ljuljaskom…a nema ni Nas. ..

Ka Petom elementu…

Letela je ka nebu kroz obrise tame..Želela je ono što nije Njeno..ono Nedokučivo..Prstima je dodirivala netaknuto praveći se da joj nije bitno..Odsjaj haljine i sjaj u sumrak..Pesma ispevana nebu, vodi, vatri i pepelu..Znala je savršeno svaki pokret, znala je i da Daljine kojima je težila nisu bitne..Znala je sve..I znala je da znam, savršeno se pretvarajući da ne zna ništa..Samo je plesala po vodi..i želela biti Ono što nikada nije bila..deo Celog..netaknutog…Okretima je ispuštala savršene zvuke..slične notama klavira..pokretima četkice slepog slikara..Znao sam da je jedan bio moj..namenjen mi..tu u vodi i vazduhu…daleko od zemlje…ka zaboravu…i beskraju…ka zauvek… 

...

 

I nakon nekoliko godina bila je naizgled sigurna u Sebe i svoju postojanost..Okrenula se i zakoračila..Stope u pesku i peščane dine..Jugo koji mrsi klasje medovine i pogled ka zalasku..Spala nabratela,preplanuli ten ramena,i miris smokava..Poluokret i dodir..Osmeh koji kaže nećeš me stići.. I nisam…Neka je, neka korača, neka joj noge kupa pesak,valovi miluju kolena kad stigne do njih…Neka je Ono ima tog povečerja i tek načeti Mesec u daljini…Neka živi svoju sigurnost Žene, glave naslonjene o sopstvene noge, misleći da je još jedna u nizu..Jer umoran sam od uveravanja u opozit, Ona od izigravanja jačine..Ko se prvi umori..Koliko smo ponekad slični životinjama sa svojim predigrama..Seo sam, pustio Vodi da vodi ljubav..da diše, priča, voli..Glava mi u pesku, noge u soli..Stala je iznad mene..Prošaputala kroz veo Tajne..“Želiš li stići gde nikad nisi bio, dotaći nedodirljivo ?“ Pogled je govorio umesto glasa mi te noći na obali neZaborava..Progovori i sada čisto da me podseti da li je postojala Ona koja nikad nije ni bila Ona, stvarajući za sebe i mene Predstavu o Ženi za sva vremena..

Eho

rezonaca prstiju,Ada,Beograd

rezonaca prstiju,Ada-Beograd

Dotaknuh je na tren,prozirno plavu, blistavo čistu,eho dodira stvarao je rezonance boje njenih očiju..Trudio sam se da stari,već raspali mol ne sazna da osećamo isto..da smo jednaki pred Svevišnjim..al’ znao je, pričao mi priču vremena starih kao moja duša..Želja me sagara ove noći..Voda ne gasi žedj za Njom..Samo da mi je dodirnuti je krajičkom oka da oseti na tren da je željena više od blistavog sazvežđa..da joj moj dodir prenese čežnju..želim da bude voljena kako zaslužuje..od površi do dna korak je jedan, nazad vodi hiljade..Ne, ne želim da bude sama ove noći..Želim da u huku Sove oseti moje ništavilo duše i potrebu..da volim i budem voljen..zauvek..

Zagrljaj

Image

Bio je red na mene..kao kula od karata nizale su se, kao gomila domina na staklenom podu..Rekla je – kukavica si, jer ne zeliš biti muško.. Ustao sam da skvasim stopala leđima okrenut ka zalasku sunca..Znala je gde treba da me udari..na moj već istrošeni ego sapran od ludila..gledao sam je obasjanu suncem dok su se reči nizale sa njenih usana..jedna za drugom, kao plima hrlile su prema meni..Bila je jaka, sigurna u sebe, u svako slovo koje se slivao sa njenih labia..Bila je ona, jedna od najboljih..savršenih..jedina od…i verovala je u to..u svoj vrh piramide na kome se nalazila.. Seo sam na zrnevlje peska starog milion godina, sapranog od vode..Provukao sam tek ovlaš ruku kroz kosu boje meda..na tren..Zadrhtala je jako..ućutala..privukao sam joj glavu na grudi..tresla se još jače tu..sklupčana..znajući da je sve samo maska..da je tek na dnu piramide onog što je mislia da je..da svako može biti muško, a tek poneki..Sada sam bio siguran da je red na mene…