Nedelja

Dan kad je sve tiho i sve naizgled obamre.. NaIzgled…

Nisu su me Ćopićeve knjige vezale za ovaj deo, koliko sam sebe poslednjih dana…

Možda zbog shvatanja koliko mi znači sam prelaz iz Starog u Novi deo grada preko Reke koja diše..  i Njega – tog starog mosta – kroz Ljude koji te i ne vide, Ljude preokupirane svojim životima..

Postali smo stranci, otuđenici, toliko blizu jedni drugima, a hiljadama milja daleko.. Koga da krivimo, vreme u boji, stil života ili sami sebe?

10383585_825586770807608_7546992436279604505_n

Čudan je egzistencijalizam, traži žrtve i dobija ih.. Neki od nas to primete, neki se prave da ne, a neki nisu ni svesni da su otplovili odavno

Kažu da je nekada sve bilo jednostavnije, drugačije.. nekada kada su fotografije bile crno-bele, kada se škljocalo iz aparata i kada se vinil vrtio na gramofonu.. Mislim da nije. Jer na kraju, nisu vremena ta koja se menjaju, nego mi sami, koji svojim postupcima utičemo na to da i tok reke ne bude onakav kakav je bio nekada…

Samo se plašim da ne bude isuviše kasno kada to primetimo…

Ipak, mi smo samo Ljudi, a Ljudi su ipak čudo…