Dobar i budala

Osećam bol koja se poput zmije uvlači pod svaku poru ledene noći.. Svemu su nas učili u klupama sem kako da živimo život.. Tu lekciju negde usput morali smo naučiti sami… Ako nismo, nismo se ni uklopili u danas kroz prošlost u kojoj smo pogrešno odgajani…

Dobrota je postala ogavna, onaj ko je poseduje stavljen je na stub srama, bičovan svakodnevno dok mu se na leđima poput Hristovih rana ne urežu suze Marije Magdalene i spreman je da bude isisan do poslednje kapi znoja koja curi niz prozor zamagljen od prljavštine  koja lipti sa TV ekrana, društvenih mreža, uličnih šahtova u prolazu od nekadašnje ulice…

Samilost je postala kao trulež koja se kuje poput najveće veleizdaje, gora od svih Vatikanskih prevara i Konstantinovog paganstva objedinjenog u Rimskom carstvu davnina…
Milosti nema za takve. Osuđeni su da kroz sve krugove Čistilišta gore u paklu od jave dopuštajći Sebi da i dalje budu bičovani ako ne poprime oblike onoga što Danas nudi…

Am !

Nije ovo vapaj kukavičluka kroz noć što se oteže ulicama u kojima jedina vrednost je pokazati što više golotinje i prodati se poput najplaćenije propagande koja nas zapljuskuje na sve strane… Goli smo rođeni ali su nas negde usput zaboravili naučiti da bar na sebe ogrnemo trunku Ljudskosti koja je suštinu izgubila u davninama…

Da li ostati isti ili se promeniti jer su se promenile ljudske vrednosti i stopiti se sa masom neosećaja, grudi od silikona i gluteausa pruženih na tacni u Zemlji u kojoj je postalo sramota biti obrazovan ?!

Na Vama je, jer Vreme nije spremno da pokaže svoje, bar ne Danas...

 

Konj

Nemaš ambicije, nisi spreman da gaziš preko mrtvih da bi došao do cilja, evo ja bih te žednog preko vode prevela…

– A ko ne bi – pomislih..

Takva su vremena ili gazi ili budi zgažen… – nastavila je – i šta ja i ti imamo zajedničko sem dobrog sexa…

– Nije prva koja će me odjebati na ovaj način..

Bilo je super, skoro dva meseca.. Doživela sam stotine orgazama, kao nikad pre.. Sa tim možemo uvek nastaviti, meni odgovara, ali nije samo To ono što čini vezu.. Usporen si, nekako nedinamičan, sušta suprotnost od onoga u krevetu.. Ja želim provod i dokle više da me držiš za ruku i vraćaš kući.. Ja želim.. želim.. lim.. im…

Gubila mi se u daljini kroz rezonance neZvuka.. Para je kurva bez koje se ne može.. A ja sam kurva koja i kad pozajmi zaboravu da da je dala…

konj...

Gledao sam kako joj se usne pomeraju u polutami dana na klupi parka sredovečnosti.. Čekao sam da još jednu pustim zaboravu vremena i bio bih srećan samo kad bi i one pustile mene.. Hoće drugarstvo, a ja sam konj koji je navikao.. da bude jahan ..

Opet me ne slušaš, slomih se pričajući ovde a ti si Boga pitaj gde.. Ne.. Eto.. I šta sada…

– Ništa, ti si tako odlučila , samo moooolim te nemoj više da me zoveš, pišeš – rekoh.

I otišli smo.. Ispratio sam je gde je želela.

Par dana kasnije stizala je gomila poruka… Telefon je zvonio do „iznemoglosti“…

Maj 2015.

Današnjica

Gomile u nePovratu kroz maske od Ljudi..

Trude se da prođu kroz ambis alijenacije napravljene sopstvenim rukama.. sve veće danima..

Kuda su se zaputili u životarenju…

Vremena drugova prošla su odavno…

Osvrt na krvavog čoveka sred trotoara u žurbi za sopstvenom svešću…

Preživeti.. pa kuckati.. smejati se odrazu telefona..

Poruke u nizu dok sedimo u muku jedni pored drugih miljama daleko…

9e13161c0cced832ce58e40c38c0256a

Busamo se se u prsa urličući za promenama preduzimajući toliko da drugi vide da imamo stav.. a ostajemo individue svaka sigurna u svoju NePostojanost…

A kad zatamni na strani jastuka iza zavese pružamo ruku zaboravu do novog sutra  glavom u posteljini sigurni kako smo danas činili dobro kroz staklo savesti jače od podsvesti..

Jer mi smo Ljudi, a Ljudi su Čudo..

Bilans –  trotoar.. žurba.. telefon.. egzistencija.. i desetak novih umreženih prijatelja dok vapimo za jednim stvarnim… realnim.. priznali to ili ne..

Oslušnuh negde davno – Srećan si ako imaš prijatelja za nabrojati na prste jedne ruke…

Zemlja

Kroz daljinu nazirala se Nova Kula Novog Beograda.

Stare nema odavno…

Reka nas je delila, pokoje drvo nevidljivo od šume, biciklicti na Keju i oblaci horizonta…

Postao sam opčinjen Vodom, Savom i Dunavom… Svakom njihovom kapi..talasom..svakim mehurićem površine.. Družimo se često ovih dana, Ona i ja.. postajemo skoro nerazdvojni u svojim velikim tajnama i malim željama.. jer zna najbolje da prigrli, upije svu bol, podari mir i spokoj…

Srećući poznate mi i nepoznate Ljude, pitali smo se isto – kud plovi ovaj Brod satkan od krvi i mesa, pepela predaka i glavešina nePredanosti naroda Balkana…

Počeli su da mi zameraju neki koji me znaju, zovu me piskaralom, luzerom vremena, na šta se samo nasmejem.. i Voda sa mnom..

Ja Reči neću dozvoliti da umre… makar i onoj predPoslednjoj… ili pogrešnoj…

...piskaralo...

…piskaralo…

Možda i idem kontra vetra, to za života saznati neću, al bar činim ono što želim i volim… Ostaće iza mene dve reke da mi šapatom vetra prenesu ono što budu nosile njihove misli dubina kad me više ne bude tu…

 

 Bila jednom jedna zemlja puna ptica srezanih krila..   Širile su ih u svom beznađu čekajući bolje danas, jer im se sutra već činilo prekasno..    Bila jednom jedna zemlja puna prelepih ptica koje su svaki svoj uzlet pravdale, iako nisu želele to, belih ptica okupanih sivim bojama..    I na tren, kad im se učinilo da lete, već su morale da se prizemlje, jer su te ptice živele na pravom mestu u pogrešno vreme..     Bila jednom jedna zemlja u kojoj se sve vrtelo u nedogled i beskraj..   u kojoj se dan činio kao noć, godine kao vekovi..   u kojoj su se ptice nadale da će poleteti i dotaći daleka prostranstva neba..    jednom i zauvek   u Zemlji koja je jednom bila   i koja nije zasluživala To…

moja zemlja

 

 

Frida

Bila je Žena..  pomalo slična Fridi…

Ne fizionomijom, koliko duhom, oblačenjem, godinama zakopanim u Njoj…

Svojim pokretom četkice znala je iscrtati njoj svojstven karakter…  prstima i bez kiše oblikovati duge neba… svojom čudnim rukopisom zapisati velike reči koje su i za papir bile preteške…

Bila je Žena… van svog vremena, kao i svaka druga Žena što je,  il’ se nada da je..

Imala je jednog Njega, koga je podržavala, volela, bodrila, koji joj je bio sve. Stajala je iza svake njegove odluke -bila prava il’ pogrešna, iza svake njegove muške egom preodabrane želje, uzdaha, uzvika…

Jer je bila Žena koja je želela biti uz svog muškarca – bar je mislila da je tako…

Ne znam kako sam se obreo na Njenom putu, niti znam šta nas je spojilo..  al’ znao sam čim sam je ugledao da ću pogrešiti, kao i svaki Čovek koji želi.. biti po-Grešan… Nisam se nadao bilo čemu sem da mi prenese svoje mudrosti, pokaže kako samouverena starija Ona korača ne-utabanim životnim stazama.. Nisam želeo bilo šta sem da iz njenih očiju upijam znanja, skupljam znamenitosti..i…

Bila je Žena, starija od mene, a takve su Žene kao Vino.. treba ih poznavati, ne dozvoliti oporom, ponekad predivnom ukusu da se zalepi za nepce, biti jak, biti muško, iz-držati…

Kleknuh na raskrsnici puteva.. ni prvoj ni poslednjoj.. i još klečim…

Jer to Žena..  slična Fridi, kojoj sam se oduvek divio…

Vrelo neŽivota

I dok je voda vrila,ostavljajući trag daha za sobom u vazduhu,znao sam da sam na istom mestu kao pre dvadeset godina..

Labud,jedan za drugim,jeli su joj iz ruke,moje detinje platonske ljubavi..Samo,više nije bila klinka,ni ja klinac,ni labudovi ružni Pačići…Vrelo je vrilo ostavljajući još jači trag sparine oko nas u ozonu…Kao da se sve zaglušilo i stalo… Zamrznut tren…Obgrljena ruka oko pasa,miris tek procvalih maslačka..Tišina,dah koji je para i jedna Ruža u polju punom karmina…Pačići su nestali odavno… Nismo ni pokusavali da ih vratimo…jer bili su tu u nama,zakopani…Bes u meni koji se kupio više od decenije i… Krik „Manjaaaa..“ iz mog toraksa rasuo se podnožjem Igmana…Smejala se kao dete,što donekle jeste i bila..Uhvatila me za ruku,tek ovlaš spustila poljubac na moje usne i povela preko drvenog mosta…

Vrelo Bosne, F BiH

Vrelo Bosne, F BiH, 2012.

„Nahrani ga, zavoleće te“ – rekla mi je,dok se nagnuta nad ivicom pružala ka pticama koje nikad ne polete.. Poslušao sam je…Nevinim osmehom deteta rekla mi je sve Žena od trideset leta..Kao da nije proživela Pakao,sve krugove Čistilišta,kao da ih i danas ne živi…kao da ih ne živim i ja…Znali smo dobro,da kad napustimo taj dan,labudove,vrelo…da više ništa neće biti isto kao ti trenuci zakopani u beznađu vremena…Jer nekada davno u nekoj dalekoj zemlji živeli smo Ona i ja…i bili samo Deca koja nisu nikog krivila ni za šta! Možda je ipak trebalo…Možda treba sada…a možda neka srca ne kucaju da bi mrzela ,ma koliko bila spremna na to…

Bojama plavetnila

Nađoh je zakopanu u starom prtljagu, skrivenu od pogleda..Delić Sebe prenela je na mene kada sam je video, posle toliko vremena…To plavetnilo kakvo nema ni u bojama duge sve je govorilo.. Daljine su odzvanjale, stara vremena dozivala…u meni sve je gorelo…detinjstvo,vikendica koja ne postoji,slike roditelja,plivanje u žaru nevinog nespokoja,Seobe… Poželeh da se trgnem, okrenem glavu, preusmerim tok misli,ali ne.. Nije mi uspevalo..kao ukopan,stajao sam i gledao !!!

 

Jablaničko jezero, F BiH, 2012.

Jablaničko jezero, F BiH, 2012.

I ona je gledala u mene svojim očima boje tirkiza…Nemo…Nemuštim jezikom prenosila mi stara sećanja ćuteći tu, kraj puta! Nadao sam se da ćemo se sresti nekad, samo Nada je jedno, a Stvarnost drugo. Kažu da su oči i njihove dubine ogledalo čovečije duše…ako je tako, svojom Tišinom rekla mi je toliko toga! Čak i nešto što nisam želeo znati…Uhvat za dlan pun znoja, ruka u ruci, vlažne obe…i put u Novo Nepoznato staro godinama – ćuteći…bar ovog dana…Ipak dug je put do noći, ooo Daaa, znam (za)sigurno…

Jezero ostade iza nas..i deo mene, ukopan tu – u vremenu…

Jul,2012.