Puls , ne plus

Probah u jednu reč pretočiti sve ono što osećam ove noći, svu tu struju koja teče kroz telo koje žudi više no što želim…

Stadoh da udahnem maglu grada…

Bujica je bila prejaka, nosila me sa jedne obale na drugu..Talasi koje sam voleo nisu imali milosti – bio sam preplavljen.. Vir me uvlačio pa izbacivao do površi vazduha.. Mokar od „ljubavi“ u kojoj nisam ni sanjao da ću se naći…

Pridržah se za ogradu optočenu bakrom…

Reka, kao i život, šiba te svojim talasima dok te ne udari o pesak kad se najmanje nadaš da ostaneš tu, na njemu okružen školjkama i biserima…
Nisam sanjao jer znam da sam plivao.. i ronio plivajući…To je jedino u čemu sam dobar – u borbi sa vodom.. Uvek preživim nemoguće.. Osećam je kao svoj dom, kao sve ono što želim učiniti na tlu, van nje, a ne umem…

srce-anatomija

 

Hladna ruka klizila je do asfalta da ga dotakne dok ispušta bakar…

Biser je odskočio kotrljajući se niz ulicu, nestajući u odsjaju magle… Pogled ka gore, kap jedna, pa druga… Anatomija u zrnu peska i… Ni Ona nije znala da učini ono što joj je nekad bilo svojstveno, što sam smatrao magijom dočekanog jutra…

Kad znaš da imaš zlato, belo ili žuto, dok ti bakar klizi iz ruke, uveri se dobro da li vredi, ne po žigu utisnutom mu, već po Vrednosti koju, ako si dovoljno sposoban, možeš sam primetiti…

Advertisements

BezTragA

I voz u daljini.. Nestaju tragovi u pesku.. jedan po jedan.. U nizu pale se svetiljke.. Vrućina diže izmaglicu nad vodom kao kovitlac od oblaka dima nastao kroz upaljenu logorsku vatru izumrlih grešnika… I nas samih…

Ti, savršeno uklopljena u niz koji ruši zidove snova kroz sumrak u svitanje…
Privid… ili… ?

Ja, koji zboreći istinu pokušavam doseći središte čovečanstva koje je dno dotaklo odavno…
Iluzija… ili… ?

Gde naći Tebe ili Sebe u težnjama izgubljenih dečačkih snova napisanih perom… ?

Gde pobeći od ludila kojim smo zatrpani svakodnevno ne sopstvenom voljom ?

Kad reći – Dosta !!!  I kome – kad niko ne sluša u rasulu beskonačnog niza ?

Svi tragamo za onim čime žudimo dok bežeći ne shvatamo da je To isuviše blizu… Pred nosom, za leđima.. Ljudi smo koji i kad dobiju ono što žele ne znaju stati da gaze…

Jedan, dva, tri..

Nestaješ u vrelini letnje noći…
Privid ili Iluzija ?!
Ipak stvarnost…

U-oči

Padao je sneg te godine uoči Svetog Trifuna…

Noć je parala dah starih, posrnulih zgrada dok je nebo poprimalo čudnu nijansu narandžaste.. Svetlelo je kroz mrak koji je postajao gušči od belila nošenog dahom vetra.. Topila se svaka kroz vekovnu fasadu upijajući poslednji jecaj života donešenog s neba..

I nije mi bilo do Svitanja koje se bližilo, ni do Vode koju je svaka pora lica mi upijala.. A voleo sam ih više no što sam sebe.. kroz Tebe..

Teško je Izgubljenim u Vremenu, još teže onima koji svesni izgubljenosti negiraju istu.. Samoća nosi kroz doba iluzija koju gradimo na temeljima jave dok sujeta reže svojim oštricama nečovekoljublja.. Šta smo postali nadajući se ?!

I neću ispisati još jednu priču o zaljubljenom paru koga nema.. bar noćas ne.. Pustiću tišinu da govori o njima…

Padalo je inje po drveću dok se gusta magla svila nad gradom noćas, uoči Svetog Trifuna…

Zemlja

Kroz daljinu nazirala se Nova Kula Novog Beograda.

Stare nema odavno…

Reka nas je delila, pokoje drvo nevidljivo od šume, biciklicti na Keju i oblaci horizonta…

Postao sam opčinjen Vodom, Savom i Dunavom… Svakom njihovom kapi..talasom..svakim mehurićem površine.. Družimo se često ovih dana, Ona i ja.. postajemo skoro nerazdvojni u svojim velikim tajnama i malim željama.. jer zna najbolje da prigrli, upije svu bol, podari mir i spokoj…

Srećući poznate mi i nepoznate Ljude, pitali smo se isto – kud plovi ovaj Brod satkan od krvi i mesa, pepela predaka i glavešina nePredanosti naroda Balkana…

Počeli su da mi zameraju neki koji me znaju, zovu me piskaralom, luzerom vremena, na šta se samo nasmejem.. i Voda sa mnom..

Ja Reči neću dozvoliti da umre… makar i onoj predPoslednjoj… ili pogrešnoj…

...piskaralo...

…piskaralo…

Možda i idem kontra vetra, to za života saznati neću, al bar činim ono što želim i volim… Ostaće iza mene dve reke da mi šapatom vetra prenesu ono što budu nosile njihove misli dubina kad me više ne bude tu…

 

 Bila jednom jedna zemlja puna ptica srezanih krila..   Širile su ih u svom beznađu čekajući bolje danas, jer im se sutra već činilo prekasno..    Bila jednom jedna zemlja puna prelepih ptica koje su svaki svoj uzlet pravdale, iako nisu želele to, belih ptica okupanih sivim bojama..    I na tren, kad im se učinilo da lete, već su morale da se prizemlje, jer su te ptice živele na pravom mestu u pogrešno vreme..     Bila jednom jedna zemlja u kojoj se sve vrtelo u nedogled i beskraj..   u kojoj se dan činio kao noć, godine kao vekovi..   u kojoj su se ptice nadale da će poleteti i dotaći daleka prostranstva neba..    jednom i zauvek   u Zemlji koja je jednom bila   i koja nije zasluživala To…

moja zemlja

 

 

Gejzir

Kroz sve moje Zore padao je još jedan Sumrak…

Obrisi savršenih daljina, savršene Tebe..

Gledao sam gejzir kako ostavlja svaku svoju kap na površi..oblake koji su bežali..šumu koja je vapila.. i odsjaj sunca sličan Tebi..

gejzir

Opet si pokušala da mi pobegneš kroz san..čisto da prođeš ostavljajući trag haljine..miris jagoda i tek procvalih narcisa..

Videh te kako ploviš nebom, igrajući svoj savršeni ples..

Ruke koje su ti padale poput latica ruže, noge bose u blistavilu odsjaja mrsile ti tragove paučine..

Podigoh ruku da te dosegnem, ali bila si predaleko.. plešući nestajala niz horizont plavetnila i magle daljine..

Protrljah oči pridižući se sa zemlje, osluškujući talase koji su rušili obalu.

Više neću spavati kraj reke.. jer na javi, bar znam da Te imam, tu, kraj sebe, pored vode…

Ostrvo

Još jedan izdisaj Sunca preti talasima horizonta preda mnom..

Panta rei..

pa iznova..

u circulus virtuosus…al’ to je život..

Gledam ga i osećam kroz svaku poru reke koja diše, kroz svaki šum lišca daljine nošenog vetrom..

...ka Velikom ratnom...

…ka Velikom ratnom…

Ladja je isuviše slaba za nas dvoje.. Neće ove stare daske od kojih je skovana izdržati težinu Naših života..misli..osećanja..ega.. Preteški smo jedno drugom..a tek njoj..

Osećam buru koja nadolazi.. Sprema se da ostavi svoj trag nad Ostrvom.. Trag koji smo tamo nekada ostavljali mi.. slovima urezanim na nekom drvetu… i..

Voleo bih da ovo nije istina, da preokrenem tok i zapišem tamo duboko u šumi – živeli su srećno do kraja svojih života.. Samo što oboje znamo da bi to bila ironija koju ni Dunav ne bi podneo..

Tama će uskoro da ugasi vid.. Okrenućemo još jedan krug, pa..

Toliko sam sebi ipak ostao dužan…