Zora

Naslikana hiljadama boja čekala me je ovog jutra, ove Zemlje, ovog Sveta. Izgubio sam se tragajući. I još se gubim. Kako je lako usnulima snom Trnoružice. Vrana je graktala nad starom lipom, čekajući Drugu da saviju gnezdo. Više ni prozor ne umem da otvorim da dodjem do nje. Tu, gde se sve gubi kad dan postane noć, a noći se ne umiljava da ode.

Hladno je za ovo doba godine, il’ se samo jeza njenih ostataka uvukla u moju srž lomeći me do koske.

Volim svitanja… bar na tren sve utihne, u prividu ništavila džungle asfalta. Tada mogu da je čujem. Oslušnem svaki njen ekspirijum kroz kovitlac jutarnje vlažnosti. Rosa se lepi za okna i ulične svetiljke koje se gase kroz prolaz od magle. Slabi smo mi slabići umorni od prevelike ljubavi.

Hladnim dlanovima memljivim, opranim dahom sna davno izgubljenog, kucam joj kroz tminu, kroz upaljeno sredogruđe. Davno me prestalo biti briga što će ko reći, pa čak i na ovaj zapis duše, jer ti što govore onako nikada nisu skupili dovoljno hrabrosti da pljunu u lice direktno, i razmažu ostatke svoje neljudskosti. Pisak jada za leđima zna da zaboli, mene je prestao. Bar mislim da je. Ugašen je i poslednji lampion u ulici koja nikada ne spava. Tama i tren spoznaje, hladan zrak kroz zavesu klati se od muzike nečujne svima, dok plovi brod koji je otplovio.. na putu do svih okolnih zemalja…

...ka strani sa šest traka...i Lipi sto puta spasavanoj od smrti.

…ka strani sa šest traka.. i Lipi sto puta spasavanoj od smrti…

Ne, neću zatvoriti vazduh hladnoće koja ulazi.. Polako će se upaliti dan kroz zelenilo drveta.. trole krenuti svojim trasama.. ljudi svojoj svakodnevnici.. ja ću je pustiti da čeka.. do kratkotrajne tišine nekog novog jutra obojoneg hiljadama nijansi poznatih samo onima koji nikada nisu prestali lutati i vapiti za novim… Onima ponekad izgubljenim u starom…

 

Gumb delete. Tren razmišljanja. Gastrični bol isuviše jak. Tišina. I prazan prostor.

 

Prijaće mi miris jutarnje kafe. Ispečene.
Vid je već ugasio tamu.

Advertisements

Ostrvo

Još jedan izdisaj Sunca preti talasima horizonta preda mnom..

Panta rei..

pa iznova..

u circulus virtuosus…al’ to je život..

Gledam ga i osećam kroz svaku poru reke koja diše, kroz svaki šum lišca daljine nošenog vetrom..

...ka Velikom ratnom...

…ka Velikom ratnom…

Ladja je isuviše slaba za nas dvoje.. Neće ove stare daske od kojih je skovana izdržati težinu Naših života..misli..osećanja..ega.. Preteški smo jedno drugom..a tek njoj..

Osećam buru koja nadolazi.. Sprema se da ostavi svoj trag nad Ostrvom.. Trag koji smo tamo nekada ostavljali mi.. slovima urezanim na nekom drvetu… i..

Voleo bih da ovo nije istina, da preokrenem tok i zapišem tamo duboko u šumi – živeli su srećno do kraja svojih života.. Samo što oboje znamo da bi to bila ironija koju ni Dunav ne bi podneo..

Tama će uskoro da ugasi vid.. Okrenućemo još jedan krug, pa..

Toliko sam sebi ipak ostao dužan…