Susret

Ruža iz kamena kroz deo kapije stare vekovima.. Padao je sumrak kupajući reke u blizini.. Miris vazduha pretvarao se u miris cveća, kao da sluti da ću je opet sresti, tu, kraj stepeništa.. na istom mestu gde smo sedeli nekada i…

 

...kraj sVoda...

…kraj sVoda…

Zar sve što je ljubav, u bilo kom njenom obliku, zakopamo s godinama, gurnemo pod najdublje tepihe sopstvenog ega izigravajući nešto što nikada nismo ni sanjali da ćemo postati?!

Ostao sam isti, dečak u duši, u večitoj potrazi za životom, uvek željan, gladan novog Trena..

Glumila je najbolje što je umela, na visokim štiklama koje je nekada prezirala i usnama oblikovanim hijaluronom.. Bundom s jeseni, ogrnuta , nekada pobornik za prava životinja, otkrivala mi je novu sliku Nje..

Zar se stvarno menjamo… postajemo ono što nismo želeli ni u najgorim snovima ili se samo prilagođavamo društvenim „potrebama“ ? Dal’ moramo biti takvi radi sopstvene dobrobiti – gaziti svoja uverenja da bi opstali ?!

Pogodila me kao grom, kao odsjaj munje kroz vedro nebo.. Njen izveštačen govor, damsko držanje, njeno…

Ali mi jedno nije bilo jasno – zašto su joj ruke drhtale dok mi je gestikulirala njima pokušavajući da objasni svoj novi život posut laticama.. i zašto je univerzum odredio da se sretnemo na istom mestu na kom smo se nekada… I više od toga.. I dublje.. I dalje… do besKraja i natrag u večnost..

Prsten na ruci nije imala, mada reče mi da je verena.. Možda ga nosi oko vrata, da joj bude bliže srcu, ko zna ?!

O Neeee.. Ne mrzim je.. To bi bilo kao da gazim sebe, jer ipak sam sa Njom proveo više od dve godine zajedničkog života.. i delili smo sve tih studentskih dana.. meseci.. baš sve.. od korice hleba i dušeka rasutih po ishabanom parketu do sjaja zvezda kroz odsjaj suza povetarca…

Ne, ne  mogu čak ni na sekund da je prezrem dok se tako ljubopitljivo trudi „pljunuti“ u lice našoj prošlosti.. meni.. svojim nekadašnjim ubeđenjima..

…i opet.. drugi put u godini srećem je na istom mestu.. Neću prepisati spoj ni Vasioni, ni Bogu.. Proživeću ga kroz tren i sećanje na davna vremena..

Pružila mi je vlažnu ruku u znak pozdrava, zakoračila i izgubila se u svodu stepeništa i odsjaju već načetih svetiljki..

Seo sam na klupu zapalivši cigaretu, čekajući maglu sutona da preplavi Grad.. Dve reke.. i mene sa njima..

Ove noći biću Majstor starog dobrog Bulgakova..  zato što paran (bez)Broj meni nikad nije bio dovoljan…

 

Advertisements

Knjiga II

Hodala je korakom kakvim nikad pre nije. Kroz glavu joj se vrtela ista misao, iznova.

Saplitala se žureći u svom kasu, ali nije marila, ni za teturanje, ni za onog što će doći noćas, ni za roditelja koji ju je napustio… Po prvi put činilo joj se da ništa o čemu je pre brinula nema važnosti.. Bar ne u ovom trenu..

Držala ju je čvrsto privijenu uz grudi sa obe ruke. Otkucaji srca odbijali su se od knjigu i vraćali nazad ka njoj stvarajući joj jače damare u grudima. Drhtala je od trena kada joj se pogled sudario sa njegovim..

Al’ misao,  ime i prezime, odzvanjali su u svakom delu njene Svesti..

Šta ako nije to on ? Ako je pozajmio knjigu iz biblioteke ili od nekoga.. Mastilo je isuvise staro..  ne moze biti njegova.. taj broj telefona..

Glava joj je postalajala preteška. Počela je još više posrtati u svom hodu. Ušla je u prvi tramvaj koji je naišao ne odvajajući knjigu od grudi.

...naTren prvog susreta..

…naTren prvog susreta..

Na drugoj strani grada suton je uzimao svoj mah.

Približavao se kući naizgled sigurnim korakom. Otvorio je vrata, ušao u stan i po običaju bacio torbu i mantil na sofu, jer je znao da to nije volela. Seo je za sto sipajući si piće. Hrabrost mu je bila potrebna, morao ju je skupiti, makar i na način nesvojstven njemu. Morao joj je reći sve ono što je mesecima kupio u sebi,  što mu je grudi činilo prepunim.. ali po ko zna koji put nije znao kako će učiniti to.

Vrteo je čašu u ruci gledajući kroz prozirnu površ njene tečnosti. Nageo je i iskapio. Kazaljke na satu su se poklopile otkucavajući ponoć. Nije se pojavljivala na vratima.

Kroz glavu mu prođe misao na koju su mu se usne razvukle u blag osmeh –
sigurno je neko pomislio na mene.

Sipao je još jedno piće.. pa još jedno. Dok se približavao krevetu već je tonuo u polusan u kojem je osetio miris tek procvale breskve…

Cigareta

Nastavih da koračam… Ovih dana i Sunce se jedva probija kroz oblake, a kamoli…

„Opet si neispavan.“ – reče mi i okrenu pogled ka Dunavu. Biciklista u prolazu, neupaljeni lampioni, vlažan zrak, komarci i…poslednja igra leptira u sumrak.

Zapalih cigar. Zastadoh. Savršeno izvajana figura, kosa još vlažna mršena vetrom… iza mene „Maj“… ispred mene reka i.. Ona..

„Da, al’ ništa novo.“ -odgovorih, ne skidajući pogled s njenih leđa. Kad bi telo znalo da govori, odalo bi hiljadu i jednu tajnu..Ne, nije to od mog prodornog pogleda koji joj je cepao misli, rušivši njenu prividnu tišinu svesti usmerenu Vodi… jer znala i kad kroz nozdrve ispuštam dim cigarete…

„Ubiće te tvoje loše navike!“ – čuh kroz vazduh daljine…

„Znam, bar će neko od nas dvoje živeti sto godina.“

Ada..zalazak..i dvoje..

Ada..zalazak..i dvoje..

Okrenula se i nasmejala, znajući da znam da joj mišiće obraza ne pokreću moje izgovorene reči…

Prišla mi, uzela cigar iz ruke i povukla dim… Noćne svetiljke su se već upalile skupljajući rojeve oko sebe. Miris reke i pogledi na tren spojeni u jedno…

Cigara je dogorevala na betonu. Dok je vrhovima prstiju propinjući se htela dotaći mi usne, zažmurih.

Moć trenutka,  tišina u letu i… sjaj na već sada vlažnoj travi učiniše i više no što sam želeo…sanjao…hteo…

 

Zagrljaj

Image

Bio je red na mene..kao kula od karata nizale su se, kao gomila domina na staklenom podu..Rekla je – kukavica si, jer ne zeliš biti muško.. Ustao sam da skvasim stopala leđima okrenut ka zalasku sunca..Znala je gde treba da me udari..na moj već istrošeni ego sapran od ludila..gledao sam je obasjanu suncem dok su se reči nizale sa njenih usana..jedna za drugom, kao plima hrlile su prema meni..Bila je jaka, sigurna u sebe, u svako slovo koje se slivao sa njenih labia..Bila je ona, jedna od najboljih..savršenih..jedina od…i verovala je u to..u svoj vrh piramide na kome se nalazila.. Seo sam na zrnevlje peska starog milion godina, sapranog od vode..Provukao sam tek ovlaš ruku kroz kosu boje meda..na tren..Zadrhtala je jako..ućutala..privukao sam joj glavu na grudi..tresla se još jače tu..sklupčana..znajući da je sve samo maska..da je tek na dnu piramide onog što je mislia da je..da svako može biti muško, a tek poneki..Sada sam bio siguran da je red na mene…