Hram

Ne sećam odkud se zadesih ovde na rođendan mi 2011. godine…

Da mi je bio usput, nije.. I da se ne lažemo nisam „preterani“ vernik.. Ponekad zapalim sveću, dok mi samo mesto paljenja nije važno, već Namena..

Samo tad je enterijer bio zatvoren, ulazilo se kroz drvena vrata i mogao si videti gomilu skela i majstora.. Nije bilo sveća, ni gomile suvenira, ni turista, ni.. I sve mi je izgledalo nekako neukaljanije, neeksponiranije nego danas…

Nedovršen u svojoj savršenosti Tišine dok osluškujući eho sopstvenih koraka i krila golubice koja leti kroz njega zamrzneš tren u oku zauvek…
Nađoh ga u starom telefonu.. možda mi je put, što bi rekli, bio namenjen.. ko zna…

Hram

 

I moradoh da joj se vratim..  ne znam zašto.. možda zbog Svetlosti koja me je obuzela na tren ili zbog Golubice u letu i topota krila u Njemu…
Možda zbog datuma, tog 6.-og aprila, kad je nastala, kao i ja, il’ što želim preokrenuti životni tok.. otići dublje i dalje od bilo koga poznatog mi..
Možda i neću uspeti, ali ću znati da sam bar sam pokušao…
Makrokosmos, Bog, Viša sila..  Zovite To kako želite.. ali budite svesni da će Vam u bilo kom obliku uzvratiti na bilo koji način baš kad To najmanje budete očekivali i nadali se…

 

 

Susret

Ruža iz kamena kroz deo kapije stare vekovima.. Padao je sumrak kupajući reke u blizini.. Miris vazduha pretvarao se u miris cveća, kao da sluti da ću je opet sresti, tu, kraj stepeništa.. na istom mestu gde smo sedeli nekada i…

 

...kraj sVoda...

…kraj sVoda…

Zar sve što je ljubav, u bilo kom njenom obliku, zakopamo s godinama, gurnemo pod najdublje tepihe sopstvenog ega izigravajući nešto što nikada nismo ni sanjali da ćemo postati?!

Ostao sam isti, dečak u duši, u večitoj potrazi za životom, uvek željan, gladan novog Trena..

Glumila je najbolje što je umela, na visokim štiklama koje je nekada prezirala i usnama oblikovanim hijaluronom.. Bundom s jeseni, ogrnuta , nekada pobornik za prava životinja, otkrivala mi je novu sliku Nje..

Zar se stvarno menjamo… postajemo ono što nismo želeli ni u najgorim snovima ili se samo prilagođavamo društvenim „potrebama“ ? Dal’ moramo biti takvi radi sopstvene dobrobiti – gaziti svoja uverenja da bi opstali ?!

Pogodila me kao grom, kao odsjaj munje kroz vedro nebo.. Njen izveštačen govor, damsko držanje, njeno…

Ali mi jedno nije bilo jasno – zašto su joj ruke drhtale dok mi je gestikulirala njima pokušavajući da objasni svoj novi život posut laticama.. i zašto je univerzum odredio da se sretnemo na istom mestu na kom smo se nekada… I više od toga.. I dublje.. I dalje… do besKraja i natrag u večnost..

Prsten na ruci nije imala, mada reče mi da je verena.. Možda ga nosi oko vrata, da joj bude bliže srcu, ko zna ?!

O Neeee.. Ne mrzim je.. To bi bilo kao da gazim sebe, jer ipak sam sa Njom proveo više od dve godine zajedničkog života.. i delili smo sve tih studentskih dana.. meseci.. baš sve.. od korice hleba i dušeka rasutih po ishabanom parketu do sjaja zvezda kroz odsjaj suza povetarca…

Ne, ne  mogu čak ni na sekund da je prezrem dok se tako ljubopitljivo trudi „pljunuti“ u lice našoj prošlosti.. meni.. svojim nekadašnjim ubeđenjima..

…i opet.. drugi put u godini srećem je na istom mestu.. Neću prepisati spoj ni Vasioni, ni Bogu.. Proživeću ga kroz tren i sećanje na davna vremena..

Pružila mi je vlažnu ruku u znak pozdrava, zakoračila i izgubila se u svodu stepeništa i odsjaju već načetih svetiljki..

Seo sam na klupu zapalivši cigaretu, čekajući maglu sutona da preplavi Grad.. Dve reke.. i mene sa njima..

Ove noći biću Majstor starog dobrog Bulgakova..  zato što paran (bez)Broj meni nikad nije bio dovoljan…