Orga(ni)zam

Na stubu srama kroz odjek plača života savija se u položaj fetusa…

Tama je najbolja kroz zaborav.. Pušta se da plovi kroz utrobu ranjene zveri.. kroz sebe i od.. želela je da izgara noćas.. stopi se sa nevidljivim…

Jedva čujni zvuk plejera..
Ne dodiruje emocije..
Ne dodiruje ništa što će je taći..

Pušta me da gledam igru gorelih u paklu.. dok se izvija.. Jako, jače..

orgazam

Ne dodiruje pod, on dodiruje nju..
Ne udiše vazduh, cvili kroz njega..
Ne plače, suze teku niz obraze..
Ne voli, nije sposobna..

Prsti na nogama ka napred, kičma presavijena, potiljak o pod.. Udar – jak, tup, beskonačan…

Grčenje…

Groznica trese telo.. Lice okupano.. Butine izgorele..
Oči mi obnevidele, lice suvo od daha nošenog sobom…

Tišina para sluh, dok se okreće se na stranu skupljajući u položaj fetusa…

Muzika s plejera stala je odavno…

Advertisements

Damari

Odlazim da sperem znoj sa sebe ovoga jutra..

I neću davati ime svakom danu sedmice.. svakom mesecu godine.. oni ostaju, ja prolazim..

I stara priča o devojci i mladiću činila bi se preterano.. i ovi graktajij gavrana u krošnji, jedan za drugim.. i niti prašnjave čađi na oknu iz 1920 -te .. i novi osvit dana uz gašenje zvezdi..

Gledam kroz vazduh u staklo zgrade preko puta.. Povlačim dim da se poveže sa njim i gasom 56 -ice iz ’70 i neke.. Ogrnuti prašinom ulaze putnici.. ne u redu, već grabeći jedan preko drugog..

I Neću u smislu tražiti beSmisao ili obrnuto.. Poznat sam po tome..

Zelena lampa iz ćoška opominje da svaki puls mojih slepočnica NeVredi.. Jedan sam.. ostao sam sada Jedan, ali znam da nisam sam..

Znojavim prstima tipkam obrise tastature ne znajući kud pre da udarim s mislima , pogledom.. Sveća dogoreva na stolu.. osetim miris njenog gašenja.. i želim biti.. želim postojati.. I želim.. toliko da izgaram u želji.. kroz nepovezani jezik neCelosti..

damari

Osetim kako crno preko svetlo plavog prelazi u blago naranđasto.. Osetim miris parfema u sobi otvorenih prozora.. Osetim.. Toliko da izgaram u osećaju..

Puls postaje jači..
Svaki udar kroz temporalnu kost cepa noć što ostade  iZa mene.. Da kriknem, čuće neko i nastaviti dalje spuštenog pogleda.. Ideal u neVreme ‘Prozak nacije’..
Svetlost jača kroz jači odsjaj, topim se sa njom, dajem joj znak da krene.. tu preko puta u ulicu u kojoj Je čekam na podu na kome volim da sedim.. u vremenu izgubljenih neDuša postaje sve jača..I dozvoljavam joj da me okupa , kako samo Ona ume..

Gasim lampu.

Odlazim da sperem znoj sa sebe ovoga jutra.