Saplet

Poraženi su klekli i već je svanulo..

Moje su tajne zatrpane jastukom i moji su koraci oivičeni žalosnim sjajem..  Savest je pružila ruke ka nebu i govorila o besmislu unutrašnjeg traganja..  Ja sam u senu tražio iglu i stigao do Sebe kao jedine sprege između sena i tame…

U mojim očima sahranjena su sva leta i sva ljubljenja i svaki bol u telu…

Više ne ličim na svoje novce, više ne dajem svoje grudi, više ne mogu da verujem…

Među životinjama opet nalazim Sebe i pitam se zašto je meni lepo u mokrom podzemlju…

Saplićem se o zlato. Stajem .

Jutro.

...........

Advertisements

Večnost

Moj dodir sunca

Moj dodir sunca

…Dostigao sam Te… kroz blještilo prljavštine… Rekla si mi – „Užasno je biti sam medju ljudima“…

Haaa, znam! Ali gde ti u ovoj masi vidiš Ljude?!

Poslušaj me, zatvori oči i uhvati poslednji zrak…otvori ih…neka prodre kroz tvoje pupile,zenice, prozore duše…Nek ti ugreje srce,dušu…Ne,nisi sama, samo beskrajno usamljena ludilom svakodnevnice… I to znam… Horizont bez beskraja je Naš bar ovog predvčerja..pogledaj kroz moj dlan..

I shvatićeš.. Znam da hoćeš…

Potraga za beSmislom

СликаKažu da neke Ptice nikad ne polete..tu su gde jesu,slepljene za svoje Korene od kojih se ne znaju maći-neke svesne,a neke u nesvesnom hvalospevu o sebi i sopstvenom egu..
Druge pak lete previsoko, slomljenih krila, il’ bar jednog iščašenog,al’ se ne usuđuju priznati sebi, jer ih sve vuče na dole dok se trude ostati u nebeskom prividnom plavetnilu..
Ptice na klackalici svesne su – #up #and #down -amplituda zvana život..jedne opstaju, druge nestaju..
A ja-ja sam i dalje Ptiče-Ružno Pače sklupčano u sopstvenom gnezdu svoga neizrecivog Ja od koga se trudim poleteti što dalje..što više..Nekad mi uspe na tren,nekad sat il više..dok čekam..
Čekam da se pretvorim u Labuda, belog,crnog..i podrezanih krila zadržim se u zraku dovoljno da shvatim da je vreme Labudova prošlo odavno..
Baciću kamen dovoljno daleko i truditi se da shvatim nepojmivo..da nekim, možda i svim Pticama nije ni suđeno da polete…