Nemiri

Noćas sam usnio san satkan od pepela i praha nesavršenosti… Ni nalik onom TrnoRužicinom.. San koji ne sme da se sni.. U njemu nije bilo prinčeva ni belih konja, lordova ni zamkova, niti vila i kula od peska nikada dovršenih…

Stajala si u uglu sobe razmazujući karmin po uglovima usana… Nizala si reči jednu za drugom dok si se igrala šibicama poput devojčice koja to nikada nije umela biti… Palila si ih.. Miris fosfora širio je nozdrve ostavljajući gorak ukus na svakoj papili…

Mislio sam da ne znaš dok si savršeno znala šta ti je činiti… Rukom si prešla po prašnjavom stolu dok su ti usne bridele od neizgovorenog… Niti crne rasprarane haljine klizile su podom unoseći nemir u svaki ugao četverokuta…

Pepeo i prah

Noćas sam mislio da sanjam dok sam Te gledao kako obilaziš oko mene kao oko neupaljene logorske vatre… Samo jedna preostala šibica bila je dovoljna da neupaljena razbukta plamen koji je goreo duboko u nama… koji je pevao tražeći ono za šta oboje nismo bili spremni u svojim neizborima…

Prozborila si tišinom…
Plamen je obasjao tminu…
I došao je kraj iluziji od sna

Noćas sam mislio da sam usnio san satkan od pepela i praha nesavršenosti dva isprepletena ljudska tela kojima nikada nije bilo dovoljno samo njihovo postojanje…

 

 

 

Advertisements

Bogovi

Palo je teme i pali su Bogovi…
Serafimi su pevali oplakujući svoja krila…

Kroz opalo lišće što pravi mesečevu sonatu pod stopalima, stajao sam…

U daljini jesen je igrala svojim nijansama…

Sve je bilo igra dok igre nije bilo ni od kuda…

Žuto lišće

Došao sam noćas da osetim žamor pod nogama… Telo je drhtalo… Bacio sam se u gomilu tišine kroz zvuke od zvezda na nebu…

Novembar je, a ja negde u maju kroz ples Inki uklesanih u kamenu brojim padalice ne bih li kroz drhtavo telo ugledao onu jednu…

I dah se ledi…
I šiba košava…
I pada perje na mene…
I nema Bogova vidljivih oku…
I plešem dok ležim u šuštavilu osluškujći pokrete ekstremiteta stvorenih u opal-om žutom lišću…

Ustajem dok mi tremor para telo. Stresam se i odlazim u noć.

Ako ne znaš gde je kraj seti se početka, jer oni koji ne opažaju dali bi svu volju da su svesni da mogu da opipaju neosetljivo.

A Bogovi ?! Oni su pali odavno…

Orga(ni)zam

Na stubu srama kroz odjek plača života savija se u položaj fetusa…

Tama je najbolja kroz zaborav.. Pušta se da plovi kroz utrobu ranjene zveri.. kroz sebe i od.. želela je da izgara noćas.. stopi se sa nevidljivim…

Jedva čujni zvuk plejera..
Ne dodiruje emocije..
Ne dodiruje ništa što će je taći..

Pušta me da gledam igru gorelih u paklu.. dok se izvija.. Jako, jače..

orgazam

Ne dodiruje pod, on dodiruje nju..
Ne udiše vazduh, cvili kroz njega..
Ne plače, suze teku niz obraze..
Ne voli, nije sposobna..

Prsti na nogama ka napred, kičma presavijena, potiljak o pod.. Udar – jak, tup, beskonačan…

Grčenje…

Groznica trese telo.. Lice okupano.. Butine izgorele..
Oči mi obnevidele, lice suvo od daha nošenog sobom…

Tišina para sluh, dok se okreće se na stranu skupljajući u položaj fetusa…

Muzika s plejera stala je odavno…

Me(n)talno

Davao sam joj sve što je htela.. Svaku kap znoja, uzdah kroz drhtaje muskululature, vlasi kose na vrhovima prstiju.. davao sam joj sebe Celog kroz mentalni orgazam, onaj kad se telo uvija i grči, kad suze navru znojem okupane, kad deset minuta tremora menja tvoju ličnost kroz ambis procepa…

Davao sam sebe ne da bih bio muško, već da bi Ona osetila zadovoljstvo kakvo je želela, da ne bi bila još jedna u nizu Žena koje žele…
Davao sam svoje telo i um kroz čaršafe od mirisa feromona koji su parali vazduh.. Vreme je postalo faktor nebitnosti…

strast

A ja …

Prolazili su meseci na jastuku želja mimoilaženja.. Ručak koji ju je čekao, pospremljen stan, prsten kao sitnica – ne znak vezivanja…
Slika nezadovoljstva –  ne mog već Njenog..
Jer koliko god da sam davao bilo je premalo…
A davao sam samo sebe – dušom i telom…

Težnje koje paraju.. Želje koje razdiru.. Kad dovoljno postane malo u doba materijalizma čemu se nadati.. ?!

Ostao sam isti, bar sličan.. Udala se, kao i mnoge koje su i koje će, kako je mislila da je ispravno.. ni previše rano, ni suviše kasno… „Muž joj je stalno na putu“ – pričaju mi dok se pravim da me ne zanima –  „Ima i šofera, ličnog.. a bašta vile….. “

Smeh kroz utrobu bez odraza na mimičnoj muskulaturi…  Imati, pa nemati – znam kako je… A i nemoguće je ( nekako ) sedeti na četiri, pet ili šest sto-lica odjednom, ma koliko se trudili… Bar meni je… Jedna sasvim do-voljna…