Ogrlica

Raskršće..  Rebra koja stežu svoj obruč.. Okolo prah i pepeo, svedok minulog veselja.. I sve se činilo povezano kao u nizu od stotinu i jedan..

Biserne perle nizale su joj se oko vrata u zagrljaju jedna drugoj praveći elipsu prividne perfekcije.. Dah na čaši od vina bez traga ruža.. Vidim ga iako ne želim.. nije mi namenjen.. ne na rubu moje usne..

Poželeh je iako nije bila sama.. da mi ga na tren prenese.. samo jedan.. u nizu od stotinu..

IMG_599161766987

Trzaj.. Rasuti biseri po podu sale za prijem.. Haljina ovlaš podignuta rukom gracie koja je drugom pokušavala da ih skupi bezuspešno..

Šta to ima u perlama nastalim u utrobi školjke što toliko privlači – pomislih – Sjaj, Prestiž, Slava ili.. !?

Plešući po podu svaka je igrala svoj savršeni ples.. skrenuh pogled i..  nekolicina ispred mene.. Dohvatih ih trljajući ih u dlanu – Požuda !

Stajala je nepomično držeći ruku oko ogoljenog vrata, otpila gutljaj bordo vina i brzim korakom nestala iza ugla dvorane.. Držao sam bisere koji mi nisu pripadali i žar koji mi je parao telo..

Ne mari , i onako ne vrede – rekla mi je udišući hladni januarski vazduh – ali hvala..

Posegnuvši za perlama ruka joj se našla u mojoj.. Pogled kroz tamu koji para zrak.. Odsjaj mesečine minusa na zenicama..

                                                     … I …

Raskršće.. Dah koji steže obruč.. I tren u nizu od jedan u obruču od rebara…
Advertisements

Knjiga III – Igra sa pet reči

Još jedna noć pere asfalte i trotoare grada po kojima dobuje kiša..

Ulične svetiljke spiraju maglu pomračine zvukom lišća koje igra sopstveni ples..

Nije ni znala kako, ni odkud se zatekla tu.. Bila je i postojala kroz šapat noćne tmine..

20140926_003239

Torba na ramenu krila je još neznani joj ključ od vlažnog, već mokrog papira,na koji se slovima prelila njena ishabana duša..

Svesno, kroz drhtave, vlažne ruke, birala je broj uramljen joj u svakoj vijuzi..

Niz kosu joj je lila kiša, lice spirao sjaj tame i kapi kreona, koje su slivajući udarale po betonu..

Znala je i nije marila ..

Dialling.. Again.. Dialling...

Promuklo „Molim“ s druge strane..

Muk kroz tišinu glasnih žica..  Huk kroz labirint ušne joj školjke..  Srce u grlu koje ne da reči da izađe van..

Sama, mokra, ukopana..

Ja sam Una“ – prozbori kroz stisnute zube – „kod mene je nešto što pripada  Vama...“

Zora

Naslikana hiljadama boja čekala me je ovog jutra, ove Zemlje, ovog Sveta. Izgubio sam se tragajući. I još se gubim. Kako je lako usnulima snom Trnoružice. Vrana je graktala nad starom lipom, čekajući Drugu da saviju gnezdo. Više ni prozor ne umem da otvorim da dodjem do nje. Tu, gde se sve gubi kad dan postane noć, a noći se ne umiljava da ode.

Hladno je za ovo doba godine, il’ se samo jeza njenih ostataka uvukla u moju srž lomeći me do koske.

Volim svitanja… bar na tren sve utihne, u prividu ništavila džungle asfalta. Tada mogu da je čujem. Oslušnem svaki njen ekspirijum kroz kovitlac jutarnje vlažnosti. Rosa se lepi za okna i ulične svetiljke koje se gase kroz prolaz od magle. Slabi smo mi slabići umorni od prevelike ljubavi.

Hladnim dlanovima memljivim, opranim dahom sna davno izgubljenog, kucam joj kroz tminu, kroz upaljeno sredogruđe. Davno me prestalo biti briga što će ko reći, pa čak i na ovaj zapis duše, jer ti što govore onako nikada nisu skupili dovoljno hrabrosti da pljunu u lice direktno, i razmažu ostatke svoje neljudskosti. Pisak jada za leđima zna da zaboli, mene je prestao. Bar mislim da je. Ugašen je i poslednji lampion u ulici koja nikada ne spava. Tama i tren spoznaje, hladan zrak kroz zavesu klati se od muzike nečujne svima, dok plovi brod koji je otplovio.. na putu do svih okolnih zemalja…

...ka strani sa šest traka...i Lipi sto puta spasavanoj od smrti.

…ka strani sa šest traka.. i Lipi sto puta spasavanoj od smrti…

Ne, neću zatvoriti vazduh hladnoće koja ulazi.. Polako će se upaliti dan kroz zelenilo drveta.. trole krenuti svojim trasama.. ljudi svojoj svakodnevnici.. ja ću je pustiti da čeka.. do kratkotrajne tišine nekog novog jutra obojoneg hiljadama nijansi poznatih samo onima koji nikada nisu prestali lutati i vapiti za novim… Onima ponekad izgubljenim u starom…

 

Gumb delete. Tren razmišljanja. Gastrični bol isuviše jak. Tišina. I prazan prostor.

 

Prijaće mi miris jutarnje kafe. Ispečene.
Vid je već ugasio tamu.

Ostrvo

Još jedan izdisaj Sunca preti talasima horizonta preda mnom..

Panta rei..

pa iznova..

u circulus virtuosus…al’ to je život..

Gledam ga i osećam kroz svaku poru reke koja diše, kroz svaki šum lišca daljine nošenog vetrom..

...ka Velikom ratnom...

…ka Velikom ratnom…

Ladja je isuviše slaba za nas dvoje.. Neće ove stare daske od kojih je skovana izdržati težinu Naših života..misli..osećanja..ega.. Preteški smo jedno drugom..a tek njoj..

Osećam buru koja nadolazi.. Sprema se da ostavi svoj trag nad Ostrvom.. Trag koji smo tamo nekada ostavljali mi.. slovima urezanim na nekom drvetu… i..

Voleo bih da ovo nije istina, da preokrenem tok i zapišem tamo duboko u šumi – živeli su srećno do kraja svojih života.. Samo što oboje znamo da bi to bila ironija koju ni Dunav ne bi podneo..

Tama će uskoro da ugasi vid.. Okrenućemo još jedan krug, pa..

Toliko sam sebi ipak ostao dužan…

Poželeh je…

Hodala je ka zalasku Sunca posle dugih Kiša..

Videla je Sebe u njegovom odrazu..Bose noge u vlažnom pesku..Sjaj koji muti tamu..

Oblake je nosio vetar kroz horizont, kao i njene vlasi boje medovine..

Ona..ka zalasku..talasi i eho Jadrana...

Ona..ka zalasku..talasi i želja…

Poželeh je..možda ne onako kako muškarac želi ženu..

Poželeh je..možda ne onako kako noć vapi za danom il starac za svojim morem ..

Poželeh je..kao u nekom starom filmu..kao Damu sa kamelijama..kao ono što želi biti,a ne uspeva.

I ne znam dal je želela ona mene dok me je okrenuta leđima dozivala svojim mukom, da samo budem Tu, iza..da bi bila sigurna da nije Sama..

Poželeh je..mada znam da nije trebalo da je dozivam svojom željom, makar i nemom..

Sada je tu, a želja kao želja.. Ako se ispuni, ostaje nam samo žal za starim vremenima, kada smo želeli isuviše jako… 

Pepeo i Žar

Deligradska ulica,Beograd

Deligradska ulica,Beograd

Noćima sam s mukom tražio smisao u svojoj klonuloj duši lutajući u podzemlju najmračnijih senka pustoši, Pokušavajući da ugušim večni oganj što se hrani mojim isušenim bićem…Ponekad bih sklapao oči, sanjajući daleke i hladne ravnice, čeznući za počinkom mirnim pod njima, kako bi s Njom i bol nestao što ledenim prstom ispisa mahnitost i obeleži ispijeni odraz moj… Nekada..Noćima…

Sinoć sam čućeci gledao pustu ulicu i s osmehom u sebi pitao se dal’ sam beo sa crnim, ili crn sa belim prugama..kao zebra na putu preda mnom..Otišla je, a ja sam lutao i…bio sam srećan..bar mislim da jesam…jer ono što sam osetio ni pola veka stara i pusta Deligradska nije stigla da upamti..bar se nadam da nije…

Nasmešio sam se, okrenuo i nastavio dalje put, u ledenu i kišnu noć..