Muškarac

Plače mi se.. Jel smem to da napišem ?

Muškarci ne plaču, zar ne ?! Tako su nas učili…

Ali ja nisam muškarac, bar ne ove noći.. Plakao bih, al neće suze.. Kao da su lakrimalne žlezde presušile..
I tako dve godine.. nema ni jedne, dok u meni sve vrišti i kuva i peče se negde na sredini Čistilišta…
34…
Nije malo..
Raskršće…
Ko sam, gde sam, šta sam sem gomile dijagnoza koje se lepe kao čaršafi od znoja..
Vanzemaljac !?!

Znam da ne pripadam Ovde..

Ne uklapam  se u kalupe..

I sve vene..  kroz moje vene kroz koje teče pregusta krv.. ona zgrušana… Istinita..

..............................................

Nisam stvoren za rutinu.. od 7h do 16h.. ni za onu drugu, kapitalističku.. ni za……

Ma fitt in magarče !!!!!

Hoću, ne umem.. Ljudi zuje oko mene.. Iste priče svaki dan novim ruhom obojene…

Nije ovo tužna pesma, stih.. Nije ovo sonata.. Ovo je Zemlja oko koje se vrti osa u kojoj se sve stumbalo…

Noćas sam usnio treći rat po redu mi.. Zašto osećam da je četvrti uveliko počeo.. ?!

Muškarac koji bi da plače ove noći, zbog tuge, zbog sreće, zbog emocija i stega u sternumu..

Boli me.. Ne duša, ona je odavno prestala Biti.. Boli bol..

Gubim se u već izgubljenim rečenicama bez smisla i niza…

Muškarac koji ume da voli sve osim sebe…
Muškarac pun besa koji ne može kao jedinka ništa promeniti…
Muškarac koji želi biti muškarac, a ne džentlmen da bi se uklopio u Vreme zvano Danas…
Muškarac koji cvili na pragu nemaštine, jave i sna, tuge i sreće, radosti i boli… mate-rijal-nosti..
Muškarac bez definicije muškaraca !!!

Ugasiću plavo svetlo, bar ove noći…

Kao Don Kihot

IMG_20131212_160135Puste popločane klizave ulice..fenjeri u daljini kao zastave na Bastilji.. Grad je bio okupan tog leta dok sam sam tumarao njegovim ulicama..mačka u uglu krila se od kiše..Kažu donose nesreću, o ne naprotiv.. Svi različito doživljavamo iste stvari..i to je normalno u nenormalno vreme…Kažu mi-stani don Kihote! E neću..’krive Drine ne smemo prestati ispravljati’ nikada..U propalim ljubavima u kojima svi gube..čak i konji.. Klizao sam se pločnicima ka otvorenoj pučini..grad kao da je zaspao il mi se samo činilo.. a Ja-ja sam živeo tada u Njemu..bez kišobrana i lažnog nadanja išao ka otvorenom..Svetla se nisu ugasila, niti će..šum talasa nije utihnuo, niti će..Noge u pesku, osmeh sireni i vrisak Zvezdama..znam -čuće me..i jesu…te večeri.. mi je bilo najbitnije… Za 11.09.2012. 🙂