Knjiga III – Igra sa pet reči

Još jedna noć pere asfalte i trotoare grada po kojima dobuje kiša..

Ulične svetiljke spiraju maglu pomračine zvukom lišća koje igra sopstveni ples..

Nije ni znala kako, ni odkud se zatekla tu.. Bila je i postojala kroz šapat noćne tmine..

20140926_003239

Torba na ramenu krila je još neznani joj ključ od vlažnog, već mokrog papira,na koji se slovima prelila njena ishabana duša..

Svesno, kroz drhtave, vlažne ruke, birala je broj uramljen joj u svakoj vijuzi..

Niz kosu joj je lila kiša, lice spirao sjaj tame i kapi kreona, koje su slivajući udarale po betonu..

Znala je i nije marila ..

Dialling.. Again.. Dialling...

Promuklo „Molim“ s druge strane..

Muk kroz tišinu glasnih žica..  Huk kroz labirint ušne joj školjke..  Srce u grlu koje ne da reči da izađe van..

Sama, mokra, ukopana..

Ja sam Una“ – prozbori kroz stisnute zube – „kod mene je nešto što pripada  Vama...“

Advertisements

Cigareta

Nastavih da koračam… Ovih dana i Sunce se jedva probija kroz oblake, a kamoli…

„Opet si neispavan.“ – reče mi i okrenu pogled ka Dunavu. Biciklista u prolazu, neupaljeni lampioni, vlažan zrak, komarci i…poslednja igra leptira u sumrak.

Zapalih cigar. Zastadoh. Savršeno izvajana figura, kosa još vlažna mršena vetrom… iza mene „Maj“… ispred mene reka i.. Ona..

„Da, al’ ništa novo.“ -odgovorih, ne skidajući pogled s njenih leđa. Kad bi telo znalo da govori, odalo bi hiljadu i jednu tajnu..Ne, nije to od mog prodornog pogleda koji joj je cepao misli, rušivši njenu prividnu tišinu svesti usmerenu Vodi… jer znala i kad kroz nozdrve ispuštam dim cigarete…

„Ubiće te tvoje loše navike!“ – čuh kroz vazduh daljine…

„Znam, bar će neko od nas dvoje živeti sto godina.“

Ada..zalazak..i dvoje..

Ada..zalazak..i dvoje..

Okrenula se i nasmejala, znajući da znam da joj mišiće obraza ne pokreću moje izgovorene reči…

Prišla mi, uzela cigar iz ruke i povukla dim… Noćne svetiljke su se već upalile skupljajući rojeve oko sebe. Miris reke i pogledi na tren spojeni u jedno…

Cigara je dogorevala na betonu. Dok je vrhovima prstiju propinjući se htela dotaći mi usne, zažmurih.

Moć trenutka,  tišina u letu i… sjaj na već sada vlažnoj travi učiniše i više no što sam želeo…sanjao…hteo…