Muškarac

Plače mi se.. Jel smem to da napišem ?

Muškarci ne plaču, zar ne ?! Tako su nas učili…

Ali ja nisam muškarac, bar ne ove noći.. Plakao bih, al neće suze.. Kao da su lakrimalne žlezde presušile..
I tako dve godine.. nema ni jedne, dok u meni sve vrišti i kuva i peče se negde na sredini Čistilišta…
34…
Nije malo..
Raskršće…
Ko sam, gde sam, šta sam sem gomile dijagnoza koje se lepe kao čaršafi od znoja..
Vanzemaljac !?!

Znam da ne pripadam Ovde..

Ne uklapam  se u kalupe..

I sve vene..  kroz moje vene kroz koje teče pregusta krv.. ona zgrušana… Istinita..

..............................................

Nisam stvoren za rutinu.. od 7h do 16h.. ni za onu drugu, kapitalističku.. ni za……

Ma fitt in magarče !!!!!

Hoću, ne umem.. Ljudi zuje oko mene.. Iste priče svaki dan novim ruhom obojene…

Nije ovo tužna pesma, stih.. Nije ovo sonata.. Ovo je Zemlja oko koje se vrti osa u kojoj se sve stumbalo…

Noćas sam usnio treći rat po redu mi.. Zašto osećam da je četvrti uveliko počeo.. ?!

Muškarac koji bi da plače ove noći, zbog tuge, zbog sreće, zbog emocija i stega u sternumu..

Boli me.. Ne duša, ona je odavno prestala Biti.. Boli bol..

Gubim se u već izgubljenim rečenicama bez smisla i niza…

Muškarac koji ume da voli sve osim sebe…
Muškarac pun besa koji ne može kao jedinka ništa promeniti…
Muškarac koji želi biti muškarac, a ne džentlmen da bi se uklopio u Vreme zvano Danas…
Muškarac koji cvili na pragu nemaštine, jave i sna, tuge i sreće, radosti i boli… mate-rijal-nosti..
Muškarac bez definicije muškaraca !!!

Ugasiću plavo svetlo, bar ove noći…

Advertisements

Zora

Naslikana hiljadama boja čekala me je ovog jutra, ove Zemlje, ovog Sveta. Izgubio sam se tragajući. I još se gubim. Kako je lako usnulima snom Trnoružice. Vrana je graktala nad starom lipom, čekajući Drugu da saviju gnezdo. Više ni prozor ne umem da otvorim da dodjem do nje. Tu, gde se sve gubi kad dan postane noć, a noći se ne umiljava da ode.

Hladno je za ovo doba godine, il’ se samo jeza njenih ostataka uvukla u moju srž lomeći me do koske.

Volim svitanja… bar na tren sve utihne, u prividu ništavila džungle asfalta. Tada mogu da je čujem. Oslušnem svaki njen ekspirijum kroz kovitlac jutarnje vlažnosti. Rosa se lepi za okna i ulične svetiljke koje se gase kroz prolaz od magle. Slabi smo mi slabići umorni od prevelike ljubavi.

Hladnim dlanovima memljivim, opranim dahom sna davno izgubljenog, kucam joj kroz tminu, kroz upaljeno sredogruđe. Davno me prestalo biti briga što će ko reći, pa čak i na ovaj zapis duše, jer ti što govore onako nikada nisu skupili dovoljno hrabrosti da pljunu u lice direktno, i razmažu ostatke svoje neljudskosti. Pisak jada za leđima zna da zaboli, mene je prestao. Bar mislim da je. Ugašen je i poslednji lampion u ulici koja nikada ne spava. Tama i tren spoznaje, hladan zrak kroz zavesu klati se od muzike nečujne svima, dok plovi brod koji je otplovio.. na putu do svih okolnih zemalja…

...ka strani sa šest traka...i Lipi sto puta spasavanoj od smrti.

…ka strani sa šest traka.. i Lipi sto puta spasavanoj od smrti…

Ne, neću zatvoriti vazduh hladnoće koja ulazi.. Polako će se upaliti dan kroz zelenilo drveta.. trole krenuti svojim trasama.. ljudi svojoj svakodnevnici.. ja ću je pustiti da čeka.. do kratkotrajne tišine nekog novog jutra obojoneg hiljadama nijansi poznatih samo onima koji nikada nisu prestali lutati i vapiti za novim… Onima ponekad izgubljenim u starom…

 

Gumb delete. Tren razmišljanja. Gastrični bol isuviše jak. Tišina. I prazan prostor.

 

Prijaće mi miris jutarnje kafe. Ispečene.
Vid je već ugasio tamu.