Muškarac

Plače mi se.. Jel smem to da napišem ?

Muškarci ne plaču, zar ne ?! Tako su nas učili…

Ali ja nisam muškarac, bar ne ove noći.. Plakao bih, al neće suze.. Kao da su lakrimalne žlezde presušile..
I tako dve godine.. nema ni jedne, dok u meni sve vrišti i kuva i peče se negde na sredini Čistilišta…
34…
Nije malo..
Raskršće…
Ko sam, gde sam, šta sam sem gomile dijagnoza koje se lepe kao čaršafi od znoja..
Vanzemaljac !?!

Znam da ne pripadam Ovde..

Ne uklapam  se u kalupe..

I sve vene..  kroz moje vene kroz koje teče pregusta krv.. ona zgrušana… Istinita..

..............................................

Nisam stvoren za rutinu.. od 7h do 16h.. ni za onu drugu, kapitalističku.. ni za……

Ma fitt in magarče !!!!!

Hoću, ne umem.. Ljudi zuje oko mene.. Iste priče svaki dan novim ruhom obojene…

Nije ovo tužna pesma, stih.. Nije ovo sonata.. Ovo je Zemlja oko koje se vrti osa u kojoj se sve stumbalo…

Noćas sam usnio treći rat po redu mi.. Zašto osećam da je četvrti uveliko počeo.. ?!

Muškarac koji bi da plače ove noći, zbog tuge, zbog sreće, zbog emocija i stega u sternumu..

Boli me.. Ne duša, ona je odavno prestala Biti.. Boli bol..

Gubim se u već izgubljenim rečenicama bez smisla i niza…

Muškarac koji ume da voli sve osim sebe…
Muškarac pun besa koji ne može kao jedinka ništa promeniti…
Muškarac koji želi biti muškarac, a ne džentlmen da bi se uklopio u Vreme zvano Danas…
Muškarac koji cvili na pragu nemaštine, jave i sna, tuge i sreće, radosti i boli… mate-rijal-nosti..
Muškarac bez definicije muškaraca !!!

Ugasiću plavo svetlo, bar ove noći…

Advertisements

Beli očnjak

Udaljena svetlost kroz koju se dan bliži početku.. daleka, blistava, mekana.. Okupani mirisi grada, isprani pločnici noćne narandžaste straže, valovit asfalt okrnjen još kojim besnilom automobila i pokoje parče stakla  nesmotrenosti čoveka početka vikenda..

I sve naizgled bučno…

Zavijena marama oko vrata pružala joj je utehu od inja koje je padalo sa kose.. i opet se žalila, i opet je bila utopljenica Titanika, ona jedva preživela.. jedva, kroz očiglednost neočiglednog neuočavanja.. rotacija zemljine ose.. Ona daleka nepoznata i sebi – Žena..

Ne. Nije me bilo. Jer nisam hteo biti čulo sluha i ove noći, čulo koje sve razume i spremno je uvek pružiti nadu svakome sem sebi..

Noćas je mesec pevao sonatu preobražaja.. pevao jako, na momente zavijao kroz pokoji tračak oblika..

Kao vuk menjao sam dlaku, sav olinjan stresao i poslednju i go krenuo.. Vuk podsmeha, satire, svakodnevnice, vuk svačijih navika sem sopstvenih.. Vuk bez dlake.. na mesečini.. i novo nepoznato za svo dobro staro koje se danima prevrće po jastuku..

vuk

Jedno je odavno zapisano – Vukovi ne puštaju suzu, jer nemaju prava na to, zavijaju i urliču očiju suvih.. Njima nije dozvoljeno, dok je Svakom poznatom im dato pravo onog koji sme oplakivati sopstvene niti sudbine, neŽivota i tokova…

I stoji tu, Vuk bez dlake na odsjaju meseca punog.. Stajao je još koji tren dok nije zašao za oblak.. Mesec i on.. Krenuo je u novo jutro, novi dan..  Da li će ga dočekati onako kako je želeo – MožDa.. Jer Vukovi ne puštaju suze, iako je ovaj to jarko želeo..

Udaljena svetlost kroz koju se dan bliži početku postajala je jarka, bliska i sve intezivnija..
Mirisi kroz čula, osmeh kroz hladne dlanove iscrtane linijama hiromantije, KaPut za Put u novi dan.. staza koja će voditi..

I sve naizgled tiho…