Gejzir

Kroz sve moje Zore padao je još jedan Sumrak…

Obrisi savršenih daljina, savršene Tebe..

Gledao sam gejzir kako ostavlja svaku svoju kap na površi..oblake koji su bežali..šumu koja je vapila.. i odsjaj sunca sličan Tebi..

gejzir

Opet si pokušala da mi pobegneš kroz san..čisto da prođeš ostavljajući trag haljine..miris jagoda i tek procvalih narcisa..

Videh te kako ploviš nebom, igrajući svoj savršeni ples..

Ruke koje su ti padale poput latica ruže, noge bose u blistavilu odsjaja mrsile ti tragove paučine..

Podigoh ruku da te dosegnem, ali bila si predaleko.. plešući nestajala niz horizont plavetnila i magle daljine..

Protrljah oči pridižući se sa zemlje, osluškujući talase koji su rušili obalu.

Više neću spavati kraj reke.. jer na javi, bar znam da Te imam, tu, kraj sebe, pored vode…

Advertisements

Videh te…

Videh te, na ovoj kaldrmi ni metar širokoj sapranoj od vode, šamaranoj decenijama..

Videh te, znam, al nisam spoznao tvoje naličje tu, kraj talasa, gde si igrajući igru leptira, pokušala obleteti svoj poslednji krug oko mene misleći da te neću primetiti…

Videh te i siguran sam da si bila ona stara, dok, okrećući glavu od mene naslanjala si se na njegovo rame, nadajući se da će ti pružiti sigurnost koju priželjkuješ, a ni sama nisi bila svesna da si je imala…

Videh te tu, kraj reke, u smiraj dana i rađanje noći, tu na staroj kaldrmi od cigli satkanoj, gde se i iz bare rađa novi život u obliku kakav si nekad volela, dok si mi se žalila kako te ne shvata niko, kako si usamljena i pored svih koji te okružuju..i vole…

Stara kaldrma kod ušća Save u Dunav...

Stara kaldrma kod ušća Save u Dunav…

Videh te iako nisam želeo da te vidim..sigurno ne tu kraj vode, koju volim više od svog postojanja..i koju sam namenio drugoj, onoj koja shvata da je život igra i da svaki udar talasa vredi više od bilo čega materijalnog…

Valjda je bilo suđeno, iako sudbini ne prepisujem znake, da te vidim, da bi konačno shvatio da više ne osećam ništa, čak ni trunku prezira prema tebi.. Ne, nisi bila vredna ni jednog mog osećaja.. Hladna je indiferentnost, znam , al’ protiv Sebe neću niti želim..

Okrenuh se i s’ osmehom na licu nastavih da grlim Dunav tragajući za Novim Nepoznatim…

Cigareta

Nastavih da koračam… Ovih dana i Sunce se jedva probija kroz oblake, a kamoli…

„Opet si neispavan.“ – reče mi i okrenu pogled ka Dunavu. Biciklista u prolazu, neupaljeni lampioni, vlažan zrak, komarci i…poslednja igra leptira u sumrak.

Zapalih cigar. Zastadoh. Savršeno izvajana figura, kosa još vlažna mršena vetrom… iza mene „Maj“… ispred mene reka i.. Ona..

„Da, al’ ništa novo.“ -odgovorih, ne skidajući pogled s njenih leđa. Kad bi telo znalo da govori, odalo bi hiljadu i jednu tajnu..Ne, nije to od mog prodornog pogleda koji joj je cepao misli, rušivši njenu prividnu tišinu svesti usmerenu Vodi… jer znala i kad kroz nozdrve ispuštam dim cigarete…

„Ubiće te tvoje loše navike!“ – čuh kroz vazduh daljine…

„Znam, bar će neko od nas dvoje živeti sto godina.“

Ada..zalazak..i dvoje..

Ada..zalazak..i dvoje..

Okrenula se i nasmejala, znajući da znam da joj mišiće obraza ne pokreću moje izgovorene reči…

Prišla mi, uzela cigar iz ruke i povukla dim… Noćne svetiljke su se već upalile skupljajući rojeve oko sebe. Miris reke i pogledi na tren spojeni u jedno…

Cigara je dogorevala na betonu. Dok je vrhovima prstiju propinjući se htela dotaći mi usne, zažmurih.

Moć trenutka,  tišina u letu i… sjaj na već sada vlažnoj travi učiniše i više no što sam želeo…sanjao…hteo…

 

Molitva

Слика

Daljine..Zidine i Grad obasjan sutonom..Horizont se pretapa oblacima tmine i ozarjem sunca na izdahu..Na sve strane praznična euforija..Ne osećam je..Ne znam dal`da prepišem godinama il..Čudno vreme za ovo doba..Čudni Mi…Košava mrsi vlasi boje isprane kane,noseći miris tek procvalog pupolja breskve.. Pitala me da se pomolimo zajedno..pristao sam..Stepenicama odjekuju koraci, zvona iz blizine i nisu toliko strana i…Večernja molitva…Ljudi bez nade.. i Mi.. tu na pragu Novog-starog više od 12 godina..I opet ćemo mirno zagrliti jedno drugo kao da se ništa nije ni desilo..A ko sam ja da ne oprostim?! Neće joj biti prvi put kao što znam da nije ni poslednji..i neće me utešiti to što sam siguran da će se uvek vraćati meni, iznova..Odjecima starih stepenica prihvatiću izvini po ko zna koji put hrleći sa njom ka zalasku.. jer Čovek je stvoren da prašta, bar ja jesam, što je savršeno znala..tu u Beogradu iz kog nismo potekli ni Ona niti ja…