Ona

Nisam joj umeo prozboriti tišinom dok je stavljajući svoj ego ispred jače od svake barikade govorila o prošlosti koja nije imala smisao… i o budućnosti u kojoj smisla tek neće biti ako…

Nisam umeo postati sve ono što je želela, a želela je sve i nesvesno izgarajući u sopstvenim željama pričala o vremenu u kome će biti sretna jer to zaslužuje… Čudan je bio njen pojam sreće, bar za mene, jer smo je posmatrali različito… Znate već kako ja, dok je ona želela obilazeći stanove na Petoj Aveniji prigrabiti jedan i za sebe… Nije ni slutila koliko je sretna već bila, tu pod sjajem uličnog fenjera, noseći prelak prtljag prošlosti, iako pretežak za nju…
Uostalom, ko sam ja da joj sudim…

Kaže da me volela i da će napuštajući me voleti još više, jer će mi tako dati slobodu da volim drugu jačinom koja je za nju bila prejaka…
Glas joj je odzvanjao trotoarima reflektujući senke Grada na moje lice…

grad

I dok je nestajala u daljini tu zakovana preda mnom, postajalo mi je biti nebitno sve ono što se do tog trena važnim činilo…

Grad koji je tonuo u san, a koji je ona te noći napuštala, učinio mi se prelepim… Grad koji sam nekada voleo, a nekada prezirao noćas nisam smeo osetiti na taj način…

I predajući se, dok sam gledao u njene kofere, poželeh vrisnuti na sav glas – ne da bih je zadržao još koji minut, već da bih posmatrajući je kako govoreći odlazi, poželeo sreću, onu iskrenu…

Dok sam čineći upravo to, nateravši je da se osvrne još jedan put dok je odlazila zauvek, osetio bestežinsku lakoću, i po prvi put te večeri postajao biti svestan sebe, poželeo sam da udahnem baš taj Grad kroz sva njegova svetla pamteći trenutak zauvek…

KPGT

Ko smo kad zavese padnu ?

Titlovi na vetru.. Razmažena derišta u telima odraslih.. Likovi iz filmova obraslih korovom zaborava.. Bez-Stidnici koji prstima miluju pubični predeo.. Muževi bez Žena na istoj strani kreveta.. Voajeri ulične tišine… Bolesnici sopstvenih želja urlikom nošeni.. Spavači noćnih mora ili b(L)udnici sna…

Četiri zida sobe.. Tišina.. i Ti..
Pričaš li sam sa sobom ?
Ne laži – ne mene, već sebe – omaklo ti se bar par puta…

Pronalaziš se negde kroz zapis ?
Neeee, ti si fin-a.. normalan/a.. Suprotnost opozita koji želiš biti, a ja sam ironično đubre, budala, baljezgar reči koje će možda neko pročitati, pa će pasti u zaborav…

Pitaš se ko sam ? Ne znam.. Ne još.. možda mi nije vreme, možda nikada neće ni biti da saznam spoznaju kroz sebe o sebi…

Možda Te sretnem na Tom putu pronalaska, pa se rukujemo.. Neću Ti suditi što ti je dlan prljav od onoga iza zavesa zbivanog.. jer i moj je…
Ipak sam samo Čovek, to je jedino što znam biti… zaSada…

Pale su zavese.. Četiri zida sobe.. Tišina.. Ti i …

Zavesa

Gejzir

Kroz sve moje Zore padao je još jedan Sumrak…

Obrisi savršenih daljina, savršene Tebe..

Gledao sam gejzir kako ostavlja svaku svoju kap na površi..oblake koji su bežali..šumu koja je vapila.. i odsjaj sunca sličan Tebi..

gejzir

Opet si pokušala da mi pobegneš kroz san..čisto da prođeš ostavljajući trag haljine..miris jagoda i tek procvalih narcisa..

Videh te kako ploviš nebom, igrajući svoj savršeni ples..

Ruke koje su ti padale poput latica ruže, noge bose u blistavilu odsjaja mrsile ti tragove paučine..

Podigoh ruku da te dosegnem, ali bila si predaleko.. plešući nestajala niz horizont plavetnila i magle daljine..

Protrljah oči pridižući se sa zemlje, osluškujući talase koji su rušili obalu.

Više neću spavati kraj reke.. jer na javi, bar znam da Te imam, tu, kraj sebe, pored vode…