Beograd

Šaljem ti Beograd da ga vidiš kroz moje oči, moju dušu…

Šaljem ti svaki njegov damar, zvuk tramvajskih šina, odjek zvona njegovih crkava, šum ušća dveju reka…

Šaljem Ti ga, jer znam koliko si ga volela nekada davno, dok nisi otišla…

Sećam se kako si mi pred put govorila koliko je siv, koliko te pritišću njegove zidine, ljudi koji su svoju Ljudskost izgubili odavno, zakopali je duboko u Njegovu prošlost.. Osećala si se zaglavljenom, nevoljenom, a bila si sve sem to – bar što se mene tiče.

Ustvari, šaljem ti grad kakav si ti videla, crno-beli, grad sličan sedamdesetima…

...stari grad..slikan tvojim zenicama...

…stari grad..slikan tvojim zenicama…

Tada sam ga upijao kroz tvoje zenice, prenela si mi očima svoje slike njega kroz slike sebe… a ja sam, režući ga duboko u sećanje upamtio, ostao željan tog trenutka i oslikao ga samo za Tebe…

Nadam se da si uspela negde tamo daleko u svojoj metamorfozi Žene.

I da nisi zaboravila sve ono što ja nisam.

Zalepiću markicu, ubaciti sliku u sanduče…

Siguran sam da će se poštar već nekako snaći…

Advertisements

Karma

Dobro prepoznatljiva linija života gubila se ove večeri…preplitala sa linijom sreće,ljubavi…gledao sam u dlan, iznova..Postoji li karma,pitao sam se?! Uzeh marker i napisah ono sto mi se noćima mota po glavi.. Da li sam ja stvarno ja,il’ splet okolnosti..dal’ sam zaglavljen tu, na raskrsnici, noseći sa sobom grehe prošlosti..grehe predaka,minulih života…Stadoh na tren i uslikah..

I am...

„I am…yet who I am“…Or…

Tu sam, gde jesam…možda se ovo sad moralo desiti da bi mi budućnost bila posuta prahom belog zlata..ili još kojom Seobom nakon proživljene dvadeset i tri…Ne postoji karma-kažu. Mnogi i ne veruju u nju, ili ne znaju njeno tačno značenje.. Nisam siguran dal’ i ja znam u potpunosti…Samo se pitam – Da li sam trenutno reinkarnacija sopstvenog trena? I nije nepobitno sve što napisah, naprotiv, svako ima sopstvena ubedjenja, a ‘krive Drine ne smemo prestati ispravljati’.. Da, dobro sam zapisao svoju karmu.. Ne kažem da se neće promeniti…ja ću joj biti zvezda vodilja..bar ove noći i nekog novog jutra

Bojama plavetnila

Nađoh je zakopanu u starom prtljagu, skrivenu od pogleda..Delić Sebe prenela je na mene kada sam je video, posle toliko vremena…To plavetnilo kakvo nema ni u bojama duge sve je govorilo.. Daljine su odzvanjale, stara vremena dozivala…u meni sve je gorelo…detinjstvo,vikendica koja ne postoji,slike roditelja,plivanje u žaru nevinog nespokoja,Seobe… Poželeh da se trgnem, okrenem glavu, preusmerim tok misli,ali ne.. Nije mi uspevalo..kao ukopan,stajao sam i gledao !!!

 

Jablaničko jezero, F BiH, 2012.

Jablaničko jezero, F BiH, 2012.

I ona je gledala u mene svojim očima boje tirkiza…Nemo…Nemuštim jezikom prenosila mi stara sećanja ćuteći tu, kraj puta! Nadao sam se da ćemo se sresti nekad, samo Nada je jedno, a Stvarnost drugo. Kažu da su oči i njihove dubine ogledalo čovečije duše…ako je tako, svojom Tišinom rekla mi je toliko toga! Čak i nešto što nisam želeo znati…Uhvat za dlan pun znoja, ruka u ruci, vlažne obe…i put u Novo Nepoznato staro godinama – ćuteći…bar ovog dana…Ipak dug je put do noći, ooo Daaa, znam (za)sigurno…

Jezero ostade iza nas..i deo mene, ukopan tu – u vremenu…

Jul,2012.

Freekygrl

unnamed

Noćas sam te crtao dok si spavala..Ne usnulu u svom svetu- kako se vrtiš i škrgućeš kroz nos, već po sećanju na tvoju roza majicu s nabratelama i način na koji dižeš kosu okrenuta k prozoru, svojstven tebi… Kažu to je perverzno -a mene je odavno prestalo biti briga što drugi pričaju…Što mislim i izgovorim, bez tajni, bez dvostruke igre.. I znam da znaš ma koliko maska površi ti branila to..ma koliko nas strahovi sputavali da budemo to što jesmo..što imamo ili nemamo…zato jutro nije donelo sendviče, zbog mog sećanja na jedan tren u kome smo živeli bez kajanja..i u kome nastavljamo živeti..bar ja..jer meni sitnice kupuju život.. Srećan ti 1.mart @freekygrl !!! Proživi ga kako želiš i samo ti znaš ! 🙂