Puls , ne plus

Probah u jednu reč pretočiti sve ono što osećam ove noći, svu tu struju koja teče kroz telo koje žudi više no što želim…

Stadoh da udahnem maglu grada…

Bujica je bila prejaka, nosila me sa jedne obale na drugu..Talasi koje sam voleo nisu imali milosti – bio sam preplavljen.. Vir me uvlačio pa izbacivao do površi vazduha.. Mokar od „ljubavi“ u kojoj nisam ni sanjao da ću se naći…

Pridržah se za ogradu optočenu bakrom…

Reka, kao i život, šiba te svojim talasima dok te ne udari o pesak kad se najmanje nadaš da ostaneš tu, na njemu okružen školjkama i biserima…
Nisam sanjao jer znam da sam plivao.. i ronio plivajući…To je jedino u čemu sam dobar – u borbi sa vodom.. Uvek preživim nemoguće.. Osećam je kao svoj dom, kao sve ono što želim učiniti na tlu, van nje, a ne umem…

srce-anatomija

 

Hladna ruka klizila je do asfalta da ga dotakne dok ispušta bakar…

Biser je odskočio kotrljajući se niz ulicu, nestajući u odsjaju magle… Pogled ka gore, kap jedna, pa druga… Anatomija u zrnu peska i… Ni Ona nije znala da učini ono što joj je nekad bilo svojstveno, što sam smatrao magijom dočekanog jutra…

Kad znaš da imaš zlato, belo ili žuto, dok ti bakar klizi iz ruke, uveri se dobro da li vredi, ne po žigu utisnutom mu, već po Vrednosti koju, ako si dovoljno sposoban, možeš sam primetiti…

Advertisements

Knjiga III – Igra sa pet reči

Još jedna noć pere asfalte i trotoare grada po kojima dobuje kiša..

Ulične svetiljke spiraju maglu pomračine zvukom lišća koje igra sopstveni ples..

Nije ni znala kako, ni odkud se zatekla tu.. Bila je i postojala kroz šapat noćne tmine..

20140926_003239

Torba na ramenu krila je još neznani joj ključ od vlažnog, već mokrog papira,na koji se slovima prelila njena ishabana duša..

Svesno, kroz drhtave, vlažne ruke, birala je broj uramljen joj u svakoj vijuzi..

Niz kosu joj je lila kiša, lice spirao sjaj tame i kapi kreona, koje su slivajući udarale po betonu..

Znala je i nije marila ..

Dialling.. Again.. Dialling...

Promuklo „Molim“ s druge strane..

Muk kroz tišinu glasnih žica..  Huk kroz labirint ušne joj školjke..  Srce u grlu koje ne da reči da izađe van..

Sama, mokra, ukopana..

Ja sam Una“ – prozbori kroz stisnute zube – „kod mene je nešto što pripada  Vama...“

Cigareta

Nastavih da koračam… Ovih dana i Sunce se jedva probija kroz oblake, a kamoli…

„Opet si neispavan.“ – reče mi i okrenu pogled ka Dunavu. Biciklista u prolazu, neupaljeni lampioni, vlažan zrak, komarci i…poslednja igra leptira u sumrak.

Zapalih cigar. Zastadoh. Savršeno izvajana figura, kosa još vlažna mršena vetrom… iza mene „Maj“… ispred mene reka i.. Ona..

„Da, al’ ništa novo.“ -odgovorih, ne skidajući pogled s njenih leđa. Kad bi telo znalo da govori, odalo bi hiljadu i jednu tajnu..Ne, nije to od mog prodornog pogleda koji joj je cepao misli, rušivši njenu prividnu tišinu svesti usmerenu Vodi… jer znala i kad kroz nozdrve ispuštam dim cigarete…

„Ubiće te tvoje loše navike!“ – čuh kroz vazduh daljine…

„Znam, bar će neko od nas dvoje živeti sto godina.“

Ada..zalazak..i dvoje..

Ada..zalazak..i dvoje..

Okrenula se i nasmejala, znajući da znam da joj mišiće obraza ne pokreću moje izgovorene reči…

Prišla mi, uzela cigar iz ruke i povukla dim… Noćne svetiljke su se već upalile skupljajući rojeve oko sebe. Miris reke i pogledi na tren spojeni u jedno…

Cigara je dogorevala na betonu. Dok je vrhovima prstiju propinjući se htela dotaći mi usne, zažmurih.

Moć trenutka,  tišina u letu i… sjaj na već sada vlažnoj travi učiniše i više no što sam želeo…sanjao…hteo…

 

Poželeh je…

Hodala je ka zalasku Sunca posle dugih Kiša..

Videla je Sebe u njegovom odrazu..Bose noge u vlažnom pesku..Sjaj koji muti tamu..

Oblake je nosio vetar kroz horizont, kao i njene vlasi boje medovine..

Ona..ka zalasku..talasi i eho Jadrana...

Ona..ka zalasku..talasi i želja…

Poželeh je..možda ne onako kako muškarac želi ženu..

Poželeh je..možda ne onako kako noć vapi za danom il starac za svojim morem ..

Poželeh je..kao u nekom starom filmu..kao Damu sa kamelijama..kao ono što želi biti,a ne uspeva.

I ne znam dal je želela ona mene dok me je okrenuta leđima dozivala svojim mukom, da samo budem Tu, iza..da bi bila sigurna da nije Sama..

Poželeh je..mada znam da nije trebalo da je dozivam svojom željom, makar i nemom..

Sada je tu, a želja kao želja.. Ako se ispuni, ostaje nam samo žal za starim vremenima, kada smo želeli isuviše jako… 

Razlike istih (Ne)izrecivosti

repost

Mislio sam isti smo-bar su oko nas govorili tako…

„Oboje niste ni za šta,sprcali trideset i koju u dupe,nit’ šta radite, nit’ će šta biti od od vas…“ – i rojilo se gomilu Niti sa usana roditelja.  Oni koji su sebe nazivali „prijateljima“ dali su si još više slobode. -„Morate da se trgnete iz ništavila,imate ustaljene obrasce ponašanja koje ne menjate,morate da… a ti,Dejane posebno,kriješ se iza bolesti..Znaš onu knjigu ‘Kako do sreće…’putevima Nade..“- i tako u virtuozni cirkulus,do besvesti.

Mozak mi je tutnjao kao na promaji,kao trigeminalna neuralgija..iz dana u dan isto „Slovo“. Od Mojih ni promene – „Aloo,doktore,probudi se..Ti spavaš..Život prolazi pored tebe..“ Od Njenih – „Zaposli se bar sa srednjom,sad smo  sredili taj državni tako da…“

Često sam znao buljiti u ispranu tačku na zidu pitajući se da li su upravu!? A sa druge strane šta su oni postigli u svome?! Istini na volju,imaju me,znam da ih ‘boli moje često ništavilo’.Davno pročitah negde da je čovek ‘uspeo’ u životu ako iza sebe ostavi porod,zasadi drvo i napiše knjigu. Zbunjen! Tačka je i dalje isprana. Ako je uspeh imati dete – to je bar lako – jedna ejakulacija reši sve…Ali neću to dete hraniti žvakama,niti ga povijati starim novinama – još manje dati mojima, ili ne d’o Bog – Njenima da ga čuvaju! (ne što ne podnosim Njene,ni ne znam ih,al mi je Ona dovolljan primer) A i dovoljno mi je što vidim gde sam,što ona ne uviđa – Na Balkanu-iz kog želim skresanih krila odleteti što brže i dalje.Možda do Meseca,nazad sigurno ne.

Noćas smo se posvađali po ko zna koji put. Ona to zove „raspravom“. Ja smaranjem i trošenjem vremena za koje bih mogao prebrojati preko 200 zvezda na nebu ili zagrliti drvo i osetiti kako mi njegova stara duša prenosi smisao prošlih vremena.Noćas sam video da su svi u zabludi što su nas smatrali „Istima“,jer daleko smo od toga!

O Neeee!!Ne želim skup automobil.Tabanića fijaker mi je smisao sata!Ne želim sedeti u spa centru i čvariti se dok ne isplazim jezik ili kolabiram „da bi mi se unutrašnje pore otvorile“!Ne želim brijati pubični predeo da bi u tom istom spa centru,ako mi slučajno spadne peškir, bio „u trendu“!!! Želim ustati iz kreveta,protegnuti noge,popiti kafu i blenuti u drvo gledajući različite nijanse zelenih…Zapaliti cigar…Vrisnuti na sav glas ako mi dođe tako,ne brinući da li će se neko okrenuti i pitati- „Šta nije uredu sa njim?!“..Jer to sam Ja – Dejan izjutra i Dejan iznutra! Ona to ne želi…nije želela ni Ona predhodna..ni Ona pre nje…jer to je „uzalud bačenih dva sata!“..Mogli smo obići pola grada,kupiti četvrt izloga,popiti kafu u fency lokalu,mogli smo biti primećeni u „Društvu“…Mogli smo… Alooo ,stani ! Dokle da živim za moje,njene,Onu predhodnu i Onu iza!?Dokle da živim za druge!? Ne dam svoja dva sata ujutru ako su i u podne!

I gde se tu uklapa dete?! Ona ga želi u džipu,sa unazad ugrađenim Chicco kolicima..Ja da je držim u naručju pola dana i posvetim joj se (nadam se da će biti ona). Samo je na Balkanu besmisleno biti muško sa diplomom, koje će voleti svoju ženu,podržavati je ako se želi posvetiti karijeri,dok on brine o detetu,održava dom..

Tačka je i dalje isprana.Stoji da sam dr mr stom., nezaposlen,kao i ona, koja se pretvara da radi zbog… Njeni imućni,situirani i tu su na svaku suzu.Ja to ne umem. Plakati lažno i trošiti tuđi novac. (imam ujaka koji mi pošalje ponekad iako mu ne tražim i kome ću i posle groba biti zahvalan) I nije me sramota pospremiti tudji stan,očistiti izlog,prodavnicu..radi čiste egzistencije,jer mene,ta jedina „kurva bez koje se ne može-pare“, ne privlače.

I u čemu je razlika među nama? U percepciji života,svega što nas (ne)okružuje…Ona će i dalje juriti spiranje celulita sve 50 kg sa krevetom,a ja.. Ja ću za to vreme lajati na zvezde i biti ponosan,iako će žena koja se slučajno zadesi tu,odskočiti na stranu i reći – Ludaku ! Ja ću grliti drvo i bežati što dalje od materijalnog,u moju kolibu podno planine gde ću biti ono što sam – Svoj! I ne kažem da se neću promeniti,da neko novo jutro ili noć neće doneti (neku novu dominu koja će arlaukati na mene-magnet sam za njih,ne znam zašto) posao,novu ljubav,novo drvo za grljenje… Al’jedno znam- da i Ona koja ne voli čuti o Onoj pre Nje ,ne razlikuje se puno (sem DNK) ,jer isto žele : tipa koji vozi besna kola,vilu dvospratnicu,posao ‘iz snova’-ma šta to značilo i ravnotežu „u sebi samima“-sve ispod hiljadu maski od kreona.

A ja ću za to vreme biti svoj.Kupati se na kapima kiše,vrištati jutru na komšijino drvo dok „ne dođem sebi“,lajati zajedno sa psom na ulici i pričati sa njim i ostati… – kako su me One nazvale – Budala – koja je svesna svoga ludila.Porez na to još nije uveden.

01.04.2014. Timočka krajina