Katarza

I padala je noć dok sam stajao hvatajući poslednji sunčev zrak… Naizgled vešto spletena od ništavila držala je poslednju kap mi znoja skinutu s vrata uhvaćenu paukovom mrežom…

Strah me kupao dok se igrala njome smejući se mom očaju koju je te noći donela odškrinutim vratima Pakla misleći da nema dalje, dublje.. da je ponor prokopan.. i da je kraj stigao za mene…

zrak

Providna i mutna istovremeno klizila je nezaboravu dok sam zauvek želeo da ne pamtim, da oteram san s javom pomešan…

Okrenula se smejući se, trljajući dlanove pokretima veštice i vile istovremeno… Video sam svaki obris od senke joj načinjen.. Video sam vlast koju ima nada mnom i snagu Žene utopljene u nezaboravu onoga što sam želeo zaboraviti…

I nije bio utorak, iako sam želeo da bude…

Dan je gubio na smislu muškarca ukaljanog nemoralom pročišćenog slobodom čiste praznine…

katarza

Hladnoća je ulazila kroz poluotvoren prozor dok je minus parao po sobi…
Osmehnula se skidajući polumokar čaršaf s mene.. Blještavo beli zubi u polutami i škripa parketa iz 1920 i neke…

Korak ka vratima.. drugi, treći…
I početak za kraj…

Ustadoh polunag, ne da zatvorim vrata, već da kroz procep minusa i ponor čiste kartaze shvatim da nije bila snoviđenje

 

Aleja

Neke dane brojimo dužinom senke…

Neke Mesecom skrivenim u krošnji, il’ Suncem horizonta…

Dođu u naš život, pa prolazeći ostavljaju ljušturu ljudi od koje smo se okrznuli slučajno…

Beograd

Drveće u nizu Balkana… Ti u zalasku…  NeVidljiva…

Saplićem se o sopstveni drvored lutajući alejom.. Al’ svako je moje.. obgrljeno po jedan put...

Nekako slutim.. Napuštaš je sa druge strane.. tamo preko, iza blizine… i to mi je doVoljno… 

Saplet

Poraženi su klekli i već je svanulo..

Moje su tajne zatrpane jastukom i moji su koraci oivičeni žalosnim sjajem..  Savest je pružila ruke ka nebu i govorila o besmislu unutrašnjeg traganja..  Ja sam u senu tražio iglu i stigao do Sebe kao jedine sprege između sena i tame…

U mojim očima sahranjena su sva leta i sva ljubljenja i svaki bol u telu…

Više ne ličim na svoje novce, više ne dajem svoje grudi, više ne mogu da verujem…

Među životinjama opet nalazim Sebe i pitam se zašto je meni lepo u mokrom podzemlju…

Saplićem se o zlato. Stajem .

Jutro.

...........

Prolaz

Kroz kolonu Naoružanih Mislima prolazio sam stisnutih pesnica..

moj grad

Bilo je boja, nijansi, al’ su ih rezale.. jednu po jednu, u odjecima, kroz dan, pomračenje..

Senkama moleći za oproštaj nizale su se..

I učinilo mi se da ih čujem, ali sam ih video.. i stisnuo falange jače..

Pucanje trotoara kroz izlaz iz mase.. crno za belo.. oblak za daljine.. večnost za trenutak..

Prešao sam Preko gledajući ih kako se i dalje bore umrežene na sivilu betona..

Pepeo i Žar

Deligradska ulica,Beograd

Deligradska ulica,Beograd

Noćima sam s mukom tražio smisao u svojoj klonuloj duši lutajući u podzemlju najmračnijih senka pustoši, Pokušavajući da ugušim večni oganj što se hrani mojim isušenim bićem…Ponekad bih sklapao oči, sanjajući daleke i hladne ravnice, čeznući za počinkom mirnim pod njima, kako bi s Njom i bol nestao što ledenim prstom ispisa mahnitost i obeleži ispijeni odraz moj… Nekada..Noćima…

Sinoć sam čućeci gledao pustu ulicu i s osmehom u sebi pitao se dal’ sam beo sa crnim, ili crn sa belim prugama..kao zebra na putu preda mnom..Otišla je, a ja sam lutao i…bio sam srećan..bar mislim da jesam…jer ono što sam osetio ni pola veka stara i pusta Deligradska nije stigla da upamti..bar se nadam da nije…

Nasmešio sam se, okrenuo i nastavio dalje put, u ledenu i kišnu noć..