Vrelo neŽivota

I dok je voda vrila,ostavljajući trag daha za sobom u vazduhu,znao sam da sam na istom mestu kao pre dvadeset godina..

Labud,jedan za drugim,jeli su joj iz ruke,moje detinje platonske ljubavi..Samo,više nije bila klinka,ni ja klinac,ni labudovi ružni Pačići…Vrelo je vrilo ostavljajući još jači trag sparine oko nas u ozonu…Kao da se sve zaglušilo i stalo… Zamrznut tren…Obgrljena ruka oko pasa,miris tek procvalih maslačka..Tišina,dah koji je para i jedna Ruža u polju punom karmina…Pačići su nestali odavno… Nismo ni pokusavali da ih vratimo…jer bili su tu u nama,zakopani…Bes u meni koji se kupio više od decenije i… Krik „Manjaaaa..“ iz mog toraksa rasuo se podnožjem Igmana…Smejala se kao dete,što donekle jeste i bila..Uhvatila me za ruku,tek ovlaš spustila poljubac na moje usne i povela preko drvenog mosta…

Vrelo Bosne, F BiH

Vrelo Bosne, F BiH, 2012.

„Nahrani ga, zavoleće te“ – rekla mi je,dok se nagnuta nad ivicom pružala ka pticama koje nikad ne polete.. Poslušao sam je…Nevinim osmehom deteta rekla mi je sve Žena od trideset leta..Kao da nije proživela Pakao,sve krugove Čistilišta,kao da ih i danas ne živi…kao da ih ne živim i ja…Znali smo dobro,da kad napustimo taj dan,labudove,vrelo…da više ništa neće biti isto kao ti trenuci zakopani u beznađu vremena…Jer nekada davno u nekoj dalekoj zemlji živeli smo Ona i ja…i bili samo Deca koja nisu nikog krivila ni za šta! Možda je ipak trebalo…Možda treba sada…a možda neka srca ne kucaju da bi mrzela ,ma koliko bila spremna na to…

Advertisements

Raskršće neŽivota

Raskršće Nemanjine i MiloŠeve

Raskršće Nemanjine i Miloševe – Beograd

Dobro poznato raskršće..i stope su mi uklesane više..pokoji stranac u noći i dodir tramvajskih šina..
Kad ti se čini sve naizgled poznato,ne veruj da je tako, jer obično i nije.. još jedan „deža vi“ – pomislih..Vatra je gorela u meni..
Tu na uglu Miloševe i Nemanjine znali smo se ruku sklopljenih u sopstveni krug vrteti u beskraj..igrati igru nama dobro poznatu..i čuvaru u kućici..On nas je poznavao bolje nego mi sami sebe..Bili smo mladi,samo svoji,a ipak previše tudji da se odupremo..da sačuvamo Novi Život koji je kucao u nama, koji je živeo u Njoj.. Svetiljka je treperela,kao sveća na stolu koja dogoreva i nestaje..
Tu na raskršću sada stojim sam..Gledam ka nebu i urličem naglas dozivajući zvezde.. nama ‘van vremena’ i to je dozvoljeno..možda koja i krene ka meni, a ja ću pružiti ruke i biti spreman da je uhvatim..
Jedan korak napred teže je načiniti no stotine nazad.. Korak napred, jedan,pa još jedan i..
Hodam noćas, tu gde sam ostavio nju zaleđenu u sećanju…