Saplet

Poraženi su klekli i već je svanulo..

Moje su tajne zatrpane jastukom i moji su koraci oivičeni žalosnim sjajem..  Savest je pružila ruke ka nebu i govorila o besmislu unutrašnjeg traganja..  Ja sam u senu tražio iglu i stigao do Sebe kao jedine sprege između sena i tame…

U mojim očima sahranjena su sva leta i sva ljubljenja i svaki bol u telu…

Više ne ličim na svoje novce, više ne dajem svoje grudi, više ne mogu da verujem…

Među životinjama opet nalazim Sebe i pitam se zašto je meni lepo u mokrom podzemlju…

Saplićem se o zlato. Stajem .

Jutro.

Utorak

I Noć koja odmiče.. mračna..
I Jutro koje sviće.. osvetljava..
I Dan koji nadolazi.. kišan, sa upaljenim fenjerima ulice…
I Dah koji briše po staklu priču tmine.. Dah oduzetosti kraja novog početka..
I zgužvana Posteljina obrisanih feromona.. miris širi Čulo..
I Soba prazna.. s plejera zvuk koji volim.. Zvuk koji dahu uliva smisao, tami svetlinu, fenjerima tamu..
I Ti.. koja nestaješ iza zvuka.. iza ugla.. kraj pekare okićene ulice, dok prolaznici dovikuju.. viču.. urliču.. željni života..
I ja.. čijim žilama struji krv koja ledi dok na okno pada poslednji lipin list nošen decembrom..
I Utorak.. dan u nedelji četrdeset i nekoj.. utorak.. koji počinje..
I Mi.. kojih nema danas.. Mi, za kojima ostaje Tren ispleten paučinom kroz niti mirisa na jastuku Meseca koji gazi duboko kroz svest…