Dobar i budala

Osećam bol koja se poput zmije uvlači pod svaku poru ledene noći.. Svemu su nas učili u klupama sem kako da živimo život.. Tu lekciju negde usput morali smo naučiti sami… Ako nismo, nismo se ni uklopili u danas kroz prošlost u kojoj smo pogrešno odgajani…

Dobrota je postala ogavna, onaj ko je poseduje stavljen je na stub srama, bičovan svakodnevno dok mu se na leđima poput Hristovih rana ne urežu suze Marije Magdalene i spreman je da bude isisan do poslednje kapi znoja koja curi niz prozor zamagljen od prljavštine  koja lipti sa TV ekrana, društvenih mreža, uličnih šahtova u prolazu od nekadašnje ulice…

Samilost je postala kao trulež koja se kuje poput najveće veleizdaje, gora od svih Vatikanskih prevara i Konstantinovog paganstva objedinjenog u Rimskom carstvu davnina…
Milosti nema za takve. Osuđeni su da kroz sve krugove Čistilišta gore u paklu od jave dopuštajći Sebi da i dalje budu bičovani ako ne poprime oblike onoga što Danas nudi…

Am !

Nije ovo vapaj kukavičluka kroz noć što se oteže ulicama u kojima jedina vrednost je pokazati što više golotinje i prodati se poput najplaćenije propagande koja nas zapljuskuje na sve strane… Goli smo rođeni ali su nas negde usput zaboravili naučiti da bar na sebe ogrnemo trunku Ljudskosti koja je suštinu izgubila u davninama…

Da li ostati isti ili se promeniti jer su se promenile ljudske vrednosti i stopiti se sa masom neosećaja, grudi od silikona i gluteausa pruženih na tacni u Zemlji u kojoj je postalo sramota biti obrazovan ?!

Na Vama je, jer Vreme nije spremno da pokaže svoje, bar ne Danas...

 

Dve kule

Dve kule..

Kiša koja nije prestajala.. Magla.. i opojan miris D&G blue light-a koji me je vukao ka Tebi..

Vlažnost me gušila dok sam sam se klizao ispranim pločnicima..

Česma na uglu u znak sećanja na porodicu, na…

Dosta više ispiranja tvoje neurotičnosti i sopstvene nesigurnosti na meni.. Stigla si do ramena uzevši celu ruku, praveći se da ti je stalo.. Tebi je samo do Tebe i sopstvene koristi.. Meni su pored Mene i drugi bitni… i bez trunke interesa želim ih kraj Sebe.. jer ipak Draga, na kraju podvuci i zapitaj se.. ako si uopšte više od Materije i sposobna za to…

Al’ neka, navikao sam na to od Tebe..

 

                                             DANAŠNJICA

 

Dve Kule kroz gomile od Neba mame me ovog sutona..

Sastaćemo se i noćas tu..

I dok budeš pričala, ja ću gledati u njih..

Ne zameri mi, samo sam Čovek umoran od tvojih reči, dela, ponašanja.. Opet će kiša spirati ulice naših svakodnevnih susreta, ljudi se češati od nas.. Ti ćeš me grliti, ja ću se praviti da mi je stalo.. A onda ću te uzeti za ruku i reći ti Istinu – moju, našu..

Ne, ne bih izdržao da učinim suprotno, jer to ne bih bio ja.. Kiša će spirati naše obraze, a ti ćeš se pretvarati da si iznenađena i po dobro ti poznatom obrascu saliti na mene gomilu neslova sastavljenih u neshvatljivo..

Stajaću, kisnuću.. Zajedno sa tobom, pored Tebe bez Tebe..

Onda svako svojim putem..  iza nas će ostati One u gomili od kiše..

Ne, nemoj me zvati ove noći, ne želim opravdanja, reči izlizane od jezika..  želim dela..

Kad budeš spremna znaš gde ću biti.. u sutonu Dve kule Beograda..

Do tada,

Nekada tvoj, sada samo svoj.