Brana

Mostovi u nizu..

Jedan za drugim govore…

I Reka koja teče u proleće koje stiže prerano…

Mostovi Sarajeva, Bembaša

Mostovi Sarajeva, Bembaša

Ja u prolazu…

Januar je stao na mestu voljno…

Kad bi talasi umeli da govore, kroz objektiv zapisali bi priču iz Princip-a.. za Principa

Shvata Miljacka, možda i Mostovi, ali ja ne…

Ostaću uklesan u kamenu zaključan katancem nečije ljubavi…

 

Knjiga III – Igra sa pet reči

Još jedna noć pere asfalte i trotoare grada po kojima dobuje kiša..

Ulične svetiljke spiraju maglu pomračine zvukom lišća koje igra sopstveni ples..

Nije ni znala kako, ni odkud se zatekla tu.. Bila je i postojala kroz šapat noćne tmine..

20140926_003239

Torba na ramenu krila je još neznani joj ključ od vlažnog, već mokrog papira,na koji se slovima prelila njena ishabana duša..

Svesno, kroz drhtave, vlažne ruke, birala je broj uramljen joj u svakoj vijuzi..

Niz kosu joj je lila kiša, lice spirao sjaj tame i kapi kreona, koje su slivajući udarale po betonu..

Znala je i nije marila ..

Dialling.. Again.. Dialling...

Promuklo „Molim“ s druge strane..

Muk kroz tišinu glasnih žica..  Huk kroz labirint ušne joj školjke..  Srce u grlu koje ne da reči da izađe van..

Sama, mokra, ukopana..

Ja sam Una“ – prozbori kroz stisnute zube – „kod mene je nešto što pripada  Vama...“

Nedelja

Dan kad je sve tiho i sve naizgled obamre.. NaIzgled…

Nisu su me Ćopićeve knjige vezale za ovaj deo, koliko sam sebe poslednjih dana…

Možda zbog shvatanja koliko mi znači sam prelaz iz Starog u Novi deo grada preko Reke koja diše..  i Njega – tog starog mosta – kroz Ljude koji te i ne vide, Ljude preokupirane svojim životima..

Postali smo stranci, otuđenici, toliko blizu jedni drugima, a hiljadama milja daleko.. Koga da krivimo, vreme u boji, stil života ili sami sebe?

10383585_825586770807608_7546992436279604505_n

Čudan je egzistencijalizam, traži žrtve i dobija ih.. Neki od nas to primete, neki se prave da ne, a neki nisu ni svesni da su otplovili odavno

Kažu da je nekada sve bilo jednostavnije, drugačije.. nekada kada su fotografije bile crno-bele, kada se škljocalo iz aparata i kada se vinil vrtio na gramofonu.. Mislim da nije. Jer na kraju, nisu vremena ta koja se menjaju, nego mi sami, koji svojim postupcima utičemo na to da i tok reke ne bude onakav kakav je bio nekada…

Samo se plašim da ne bude isuviše kasno kada to primetimo…

Ipak, mi smo samo Ljudi, a Ljudi su ipak čudo…

 

Beograd

Šaljem ti Beograd da ga vidiš kroz moje oči, moju dušu…

Šaljem ti svaki njegov damar, zvuk tramvajskih šina, odjek zvona njegovih crkava, šum ušća dveju reka…

Šaljem Ti ga, jer znam koliko si ga volela nekada davno, dok nisi otišla…

Sećam se kako si mi pred put govorila koliko je siv, koliko te pritišću njegove zidine, ljudi koji su svoju Ljudskost izgubili odavno, zakopali je duboko u Njegovu prošlost.. Osećala si se zaglavljenom, nevoljenom, a bila si sve sem to – bar što se mene tiče.

Ustvari, šaljem ti grad kakav si ti videla, crno-beli, grad sličan sedamdesetima…

...stari grad..slikan tvojim zenicama...

…stari grad..slikan tvojim zenicama…

Tada sam ga upijao kroz tvoje zenice, prenela si mi očima svoje slike njega kroz slike sebe… a ja sam, režući ga duboko u sećanje upamtio, ostao željan tog trenutka i oslikao ga samo za Tebe…

Nadam se da si uspela negde tamo daleko u svojoj metamorfozi Žene.

I da nisi zaboravila sve ono što ja nisam.

Zalepiću markicu, ubaciti sliku u sanduče…

Siguran sam da će se poštar već nekako snaći…

Ostrvo

Još jedan izdisaj Sunca preti talasima horizonta preda mnom..

Panta rei..

pa iznova..

u circulus virtuosus…al’ to je život..

Gledam ga i osećam kroz svaku poru reke koja diše, kroz svaki šum lišca daljine nošenog vetrom..

...ka Velikom ratnom...

…ka Velikom ratnom…

Ladja je isuviše slaba za nas dvoje.. Neće ove stare daske od kojih je skovana izdržati težinu Naših života..misli..osećanja..ega.. Preteški smo jedno drugom..a tek njoj..

Osećam buru koja nadolazi.. Sprema se da ostavi svoj trag nad Ostrvom.. Trag koji smo tamo nekada ostavljali mi.. slovima urezanim na nekom drvetu… i..

Voleo bih da ovo nije istina, da preokrenem tok i zapišem tamo duboko u šumi – živeli su srećno do kraja svojih života.. Samo što oboje znamo da bi to bila ironija koju ni Dunav ne bi podneo..

Tama će uskoro da ugasi vid.. Okrenućemo još jedan krug, pa..

Toliko sam sebi ipak ostao dužan…

Videh te…

Videh te, na ovoj kaldrmi ni metar širokoj sapranoj od vode, šamaranoj decenijama..

Videh te, znam, al nisam spoznao tvoje naličje tu, kraj talasa, gde si igrajući igru leptira, pokušala obleteti svoj poslednji krug oko mene misleći da te neću primetiti…

Videh te i siguran sam da si bila ona stara, dok, okrećući glavu od mene naslanjala si se na njegovo rame, nadajući se da će ti pružiti sigurnost koju priželjkuješ, a ni sama nisi bila svesna da si je imala…

Videh te tu, kraj reke, u smiraj dana i rađanje noći, tu na staroj kaldrmi od cigli satkanoj, gde se i iz bare rađa novi život u obliku kakav si nekad volela, dok si mi se žalila kako te ne shvata niko, kako si usamljena i pored svih koji te okružuju..i vole…

Stara kaldrma kod ušća Save u Dunav...

Stara kaldrma kod ušća Save u Dunav…

Videh te iako nisam želeo da te vidim..sigurno ne tu kraj vode, koju volim više od svog postojanja..i koju sam namenio drugoj, onoj koja shvata da je život igra i da svaki udar talasa vredi više od bilo čega materijalnog…

Valjda je bilo suđeno, iako sudbini ne prepisujem znake, da te vidim, da bi konačno shvatio da više ne osećam ništa, čak ni trunku prezira prema tebi.. Ne, nisi bila vredna ni jednog mog osećaja.. Hladna je indiferentnost, znam , al’ protiv Sebe neću niti želim..

Okrenuh se i s’ osmehom na licu nastavih da grlim Dunav tragajući za Novim Nepoznatim…