Gavran

Probudih se u kasne sate, jer legoh u rane.. ne ležim, skačem kroz otkucaje srca .. rotaji sirena kroz zvuke polubučne ulice.. graške znoja vode me ka prozoru da dohvatim zrak, uhvatim se za njega i doživim trežnjenje od NeSna, od Sebe kroz maglu Njene paučine..

Ljudi su postali čudo u vremenu neLjudi.. Vešto se trudim da izbegnem svađu.. još jednu u nizu.. Prvo sa sobom, onda sa Njom.. Želim da udahnem do dubine svih alveola da se rašire ulivajući mi što više snage kroz novu NeNoć.. Šakom o Sto ne znam.. Trebalo je davno da naučim.. Da samog sebe iznenanadim pokušajem balkanskog mužijaka.. i Nju..

Pričaju kako žele dobrotu, muškarca koju će ih razumeti, podržati, ako treba ići za Njima kroz život da bi bile Prve i Jedine, voljene.. Lažu sebe, velika većina Njih želi opozit..  Sirovu.. Noćas se probudila zajedno sa mnom da bi Ona bila zadovOljEna..

Hladan tuš.. Trežnjena nema..  Život je tu, ovaj ogoljeni..  Na licu joj paukova maska..  gazi za sebe preko svih radi sebe misleći da će tako uspeti u životu..

Ležem.. Pomeram se.. dotičem je.. odudara od mene.. oseti se da ću otići .. a ja želim da ona ode.. da nestane u noćnoj magli.. i da se nikad ne vrati po još.. Kažem joj.. ali ne sluša jer ne želi da čuje.. zna gde ima sigurnu luku.. Samo ovaj brod noćas će da uhvati prvi trzaj košave na putu do meseca ..

gavran

Razdanjuje se.. Udišem prvi jutarnji zrak.. i gledam ga.. Mužijaka koji čisti staro gnezdo za svoju Ženku, spremajući novo, gde će položiti plodove svoje ljubavi.. u najgaravijoj ulici ove Zemlje.. Kažu životinje ne razmišljaju.. samo mi nije jasno zašto nismo sposobni da se ponekad zagledamo duboko bar u neku od njih..

Gavrani..  Imaću društvo ove zime i ovog proleća, tu gde volim da je dočekujem, Zoru, kroz staru Lipu i neki novi život…

Crno.. Tamno plavo.. Tirkizno.. Naranđasto..  Belo i jarko.. I Život, koji pokušavam da doživim kroz tren od hiljade nijansi..

Advertisements

Zemlja

Kroz daljinu nazirala se Nova Kula Novog Beograda.

Stare nema odavno…

Reka nas je delila, pokoje drvo nevidljivo od šume, biciklicti na Keju i oblaci horizonta…

Postao sam opčinjen Vodom, Savom i Dunavom… Svakom njihovom kapi..talasom..svakim mehurićem površine.. Družimo se često ovih dana, Ona i ja.. postajemo skoro nerazdvojni u svojim velikim tajnama i malim željama.. jer zna najbolje da prigrli, upije svu bol, podari mir i spokoj…

Srećući poznate mi i nepoznate Ljude, pitali smo se isto – kud plovi ovaj Brod satkan od krvi i mesa, pepela predaka i glavešina nePredanosti naroda Balkana…

Počeli su da mi zameraju neki koji me znaju, zovu me piskaralom, luzerom vremena, na šta se samo nasmejem.. i Voda sa mnom..

Ja Reči neću dozvoliti da umre… makar i onoj predPoslednjoj… ili pogrešnoj…

...piskaralo...

…piskaralo…

Možda i idem kontra vetra, to za života saznati neću, al bar činim ono što želim i volim… Ostaće iza mene dve reke da mi šapatom vetra prenesu ono što budu nosile njihove misli dubina kad me više ne bude tu…

 

 Bila jednom jedna zemlja puna ptica srezanih krila..   Širile su ih u svom beznađu čekajući bolje danas, jer im se sutra već činilo prekasno..    Bila jednom jedna zemlja puna prelepih ptica koje su svaki svoj uzlet pravdale, iako nisu želele to, belih ptica okupanih sivim bojama..    I na tren, kad im se učinilo da lete, već su morale da se prizemlje, jer su te ptice živele na pravom mestu u pogrešno vreme..     Bila jednom jedna zemlja u kojoj se sve vrtelo u nedogled i beskraj..   u kojoj se dan činio kao noć, godine kao vekovi..   u kojoj su se ptice nadale da će poleteti i dotaći daleka prostranstva neba..    jednom i zauvek   u Zemlji koja je jednom bila   i koja nije zasluživala To…

moja zemlja

 

 

Potraga za beSmislom

СликаKažu da neke Ptice nikad ne polete..tu su gde jesu,slepljene za svoje Korene od kojih se ne znaju maći-neke svesne,a neke u nesvesnom hvalospevu o sebi i sopstvenom egu..
Druge pak lete previsoko, slomljenih krila, il’ bar jednog iščašenog,al’ se ne usuđuju priznati sebi, jer ih sve vuče na dole dok se trude ostati u nebeskom prividnom plavetnilu..
Ptice na klackalici svesne su – #up #and #down -amplituda zvana život..jedne opstaju, druge nestaju..
A ja-ja sam i dalje Ptiče-Ružno Pače sklupčano u sopstvenom gnezdu svoga neizrecivog Ja od koga se trudim poleteti što dalje..što više..Nekad mi uspe na tren,nekad sat il više..dok čekam..
Čekam da se pretvorim u Labuda, belog,crnog..i podrezanih krila zadržim se u zraku dovoljno da shvatim da je vreme Labudova prošlo odavno..
Baciću kamen dovoljno daleko i truditi se da shvatim nepojmivo..da nekim, možda i svim Pticama nije ni suđeno da polete…