Damari

Odlazim da sperem znoj sa sebe ovoga jutra..

I neću davati ime svakom danu sedmice.. svakom mesecu godine.. oni ostaju, ja prolazim..

I stara priča o devojci i mladiću činila bi se preterano.. i ovi graktajij gavrana u krošnji, jedan za drugim.. i niti prašnjave čađi na oknu iz 1920 -te .. i novi osvit dana uz gašenje zvezdi..

Gledam kroz vazduh u staklo zgrade preko puta.. Povlačim dim da se poveže sa njim i gasom 56 -ice iz ’70 i neke.. Ogrnuti prašinom ulaze putnici.. ne u redu, već grabeći jedan preko drugog..

I Neću u smislu tražiti beSmisao ili obrnuto.. Poznat sam po tome..

Zelena lampa iz ćoška opominje da svaki puls mojih slepočnica NeVredi.. Jedan sam.. ostao sam sada Jedan, ali znam da nisam sam..

Znojavim prstima tipkam obrise tastature ne znajući kud pre da udarim s mislima , pogledom.. Sveća dogoreva na stolu.. osetim miris njenog gašenja.. i želim biti.. želim postojati.. I želim.. toliko da izgaram u želji.. kroz nepovezani jezik neCelosti..

damari

Osetim kako crno preko svetlo plavog prelazi u blago naranđasto.. Osetim miris parfema u sobi otvorenih prozora.. Osetim.. Toliko da izgaram u osećaju..

Puls postaje jači..
Svaki udar kroz temporalnu kost cepa noć što ostade  iZa mene.. Da kriknem, čuće neko i nastaviti dalje spuštenog pogleda.. Ideal u neVreme ‘Prozak nacije’..
Svetlost jača kroz jači odsjaj, topim se sa njom, dajem joj znak da krene.. tu preko puta u ulicu u kojoj Je čekam na podu na kome volim da sedim.. u vremenu izgubljenih neDuša postaje sve jača..I dozvoljavam joj da me okupa , kako samo Ona ume..

Gasim lampu.

Odlazim da sperem znoj sa sebe ovoga jutra.

Advertisements

Knjiga

Bilo ih je Dvoje kraj izvora života daleko od mosta uzdaha.. Dvoje savršenih stranaca u nesavršenim životima..

Sretoše se jednog sumraka na putu uspomena, svako svojih… On, koji je tumarao u prazno, brojeći senke prošlosti koje su ga gazile.. Ona, koja je izgubila svaku nadu u Bližnje i bila nesvesna da On postoji tamo negde.. Išli su, svako svojim tokom, ne znajući da će se sresti.

Bio je u vezi sa Ženom koja je postala Navika, vezala ga u okove svesti jače od Njega samoga. Sedeo je, gledajući kroz slova daljinje. Noćas je trebala da padne noć u kojoj je odlučio da stavi tačku na sve. Bila je ostavljena po stotine puta, naizgled voljena od svih Njih muških, koji su sopstveni ego lečili na njenom isuviše krhkom.Koračala je odlučna da sebi nikad to ne prizna, da se stotom noćas vrati u porive strasti, dok u snovima bude treperila od straha koje će joj doneti novo jutro sa njim.

Ustao je, sklapajući korice knjige. Prolazila je kraj njega ovlaš mu dodirvnuši ruku. Okret i zaleđjeni pogledi koji se sretoše na čas. Nemi osmesi, oduzetih par minuta beskraja. Kovrdjava kosa mirisa breskve širila Mu je nozdrve. Zelene prodorne oči budile su u Njoj strasti za životom koje je odavno pokopala u sebi. Jeza koja im je prolazila niz kičmu učinila je tren večnim.

Otresao je prašinu sa svoga kaputa, okrenuo se i niz staru kaldrmu skliznuo u noć. Stajala je gde je i bila ukopana u vremenu, gledajući za Njim kako odlazi. Krenula je i ona ka svom uobičajenom životu spuštajući pogled ka sivilu betona.

Tada je slučajno ugleda – Knjigu. Podiže je sa zemlje, otvarajući je. Na prvoj strani korica, starim, jedva vidljivim mastilom, bilo je ispisano ime i prezime i broj telefona…