Vinil

Ne, nije važno gde sam, ni koliko dugo nisam bio Tu…

Bitno je da neki Ljudi nikada ne umiru sve dok postoje Oni koji ih u trenu učine živima zauvek…

vinil

 

Advertisements

Hram

Ne sećam odkud se zadesih ovde na rođendan mi 2011. godine…

Da mi je bio usput, nije.. I da se ne lažemo nisam „preterani“ vernik.. Ponekad zapalim sveću, dok mi samo mesto paljenja nije važno, već Namena..

Samo tad je enterijer bio zatvoren, ulazilo se kroz drvena vrata i mogao si videti gomilu skela i majstora.. Nije bilo sveća, ni gomile suvenira, ni turista, ni.. I sve mi je izgledalo nekako neukaljanije, neeksponiranije nego danas…

Nedovršen u svojoj savršenosti Tišine dok osluškujući eho sopstvenih koraka i krila golubice koja leti kroz njega zamrzneš tren u oku zauvek…
Nađoh ga u starom telefonu.. možda mi je put, što bi rekli, bio namenjen.. ko zna…

Hram

 

I moradoh da joj se vratim..  ne znam zašto.. možda zbog Svetlosti koja me je obuzela na tren ili zbog Golubice u letu i topota krila u Njemu…
Možda zbog datuma, tog 6.-og aprila, kad je nastala, kao i ja, il’ što želim preokrenuti životni tok.. otići dublje i dalje od bilo koga poznatog mi..
Možda i neću uspeti, ali ću znati da sam bar sam pokušao…
Makrokosmos, Bog, Viša sila..  Zovite To kako želite.. ali budite svesni da će Vam u bilo kom obliku uzvratiti na bilo koji način baš kad To najmanje budete očekivali i nadali se…

 

 

Kolona kreće

...

Zauvek..u nizu…

Dugo sam razmišljao da li da „objavim“ ovu pesmu bilo gde.Imao sam nešto malo manje od petnaest godina kada je nastala.Neko vreme kao dete proveo sam na bosanskim zgarištima.Rođen sam u Sarajevu i sva zbivanja davne 1992.godine dešavala su se u vreme oko mog rođendana, 6.aprila…Nekako simboličan datum-dan oslobođenja Sarajeva od fašizma,dan kada je Beograd sravnjen sa zemljom,dan kada sam morao da odrastem…

Moja majka koja je nepopravljivo verovala u duh „Bratstva i Jedinstva“ (osnovna škola koju sam pohađao zvala se isto tako,škola u kojoj sam od medicinske sestre na sistematskom pregledu nekada davno dobio šamar-jer sam uporno tvrdio da sam po nacionalnosti Jugosloven pošto za drugu nisam znao) u vreme „primirja“ 1994.godine vratila nas je u naš rodni grad,a ta „primirja“ bila su vremena kada se najviše stradalo i ginulo.Gledao sam kako mi granata raznosi drvo koje sam najviše voleo,sa koga smo mi,deca iz ulice,jeli najslađe plodove ikada..Gledao sam kako se pola babine i dedine kuće urušava od Nato bombi sa nebesa..Gledao sam kako Čovek na ulici krvari do smrti,dok sam između rafala snajpera pokušavao da se provučem do Dejanine kuće ni par kilometara daleke,samo da bi smo se družili,čitali knjige…Gledao sam… I počinjao da mrzim…a nema ništa gore od mržnje koja se kao avet zavlači u kosti deteta…I nekako je došao kraj svemu, svemu onome u šta su me učili,ubeđivali pod plavom kapom s petokrakom na čelu i crvenom zastavom oko vrata..Nekako je dolazio kraj moga detinjstva,onog bezbrižnog…jer morali smo krenuti u nepoznato..krenuti ovaj put zauvek…

Kolona kreće, put je dugačak

u duši nemamo nade ni tračak

gorki je čemer u srce srast’o

zbogom moj kraju u kojem sam rast’o.

Zbogom prva i poslednja ljubavi

svoj život bez mene ti obavi,

obavi život pa valja nam mrijeti,

a sutra nas Bog možda neće ni htjeti.

Smrznuti orah –  i ti si moj brat

zajedno preživesmo mi cijeli rat

sad tuđa ruka će da te seče

dušmani dolaze, kolona kreće.

Kolona kreće, odječe plač

đavo je smrti svoj spustio mač

da uništi ljubav,da uništi nas

da pospe po nama sotonski glas.

Kolona kreće, put je dugačak

u duši nemamo nade ni tračak

gorki je čemer u srce srast’o

zbogom moj kraju u kojem sam rast’o.

I kada me put danas navede u Sarajevo,i ono Istočno i ono Zapadno, samo vidim da se sve promenilo…da Sarajevo nikad neće biti što je nekada bilo…jer naposletku grad čine ljudi,a od Sarajlija ni traga ni glasa..Nadje se poneki,doduše,u promilima.

A ja…Danas ne mrzim nikoga.Jednostavno to ne umem.Mislim da nikada nisam ni mrzeo,neka srca nisu predodređena za to.Samo znam da sam bio povređen,ranjene detinje duše kojoj su se srušile sve kule od karata…I nije to što je kuća zarasla u šiblje i korov,što babe i dede više nema među živima..Ma nije ni ta prokleta snajperska paljba pod kojom sam trčao do Dejane..Nego taj miris koji se širio kroz celo dvorište,opijao nas decu,ukus koji nam je terao vodu na usta..a koji je nestao samo pod jednim praskom… Nedostaje mi

Dobojska 48. Kuća u kojoj sam proveo detinjstvo, u kojoj je rodjena moja mama...danas je od nje ostalo...nema ni trešnje, ni starog oraha sa ljuljaskom...a nema ni Nas. ..

Dobojska 48. Kuća u kojoj sam proveo detinjstvo, u kojoj je rodjena moja mama…danas je od nje ostalo…nema ni trešnje, ni starog oraha sa ljuljaskom…a nema ni Nas. ..