Avala

Sve sam Ti rekao ove noći ćutnjom…

Sedela si preko puta i gledala očima boje kestena kako mi usne koje miruju sklapaju rečenice vezane nitima… Vreli vetar nosio je drvene kišobrane planine…

Sreo sam te tu prvi put jednog leta… Haljina kroz užarene izdisaje Sunca i tvoja refleksija podno spomenika…

– Izvini, jel možeš da me slikaš? – upitala si…

I dok sam pokušavao da Te uklopim u horizonte „izlete“ mi misao izrečena naglas – Prelepa si !

– Hvala. I ti si sladak tako plav.

Ukočila si me, znaš…
Osetio sam mučninu, jer obično, ma koliko se busao u prsa, spetljan sam u takvim trenucima…

– Pogled je božanstven odavde , zar ne ?

  O Daaaa, a i Ti ! – prećutah.

Avala

I taj tren dok sam ti vraćao mobilni, taj momenat kad su nam se vlažne ruke dodirnule, taj sjaj u tvojim očima kojim si me pogledala ispod obrva trajao je kao beskraj…

– ‘Si sam, hoćeš da prošetamo ?!

Sapleo sam se o mermernu ploču na što si se nasmejala.

– Izvini.

– Što mi se izvinjavaš, sam si se sapleo. Nisam te ja gurnula.

I popili smo kafu na zalasku Sunca..
I čavrljali..
I pali su pogledi u tami..
I slikao sam Te tamo gde si želela.. i kako si želela.. I Tebe sa sobom… I sebe sa Tobom…

I evo noćas dok smo sedeli u mraku, dok su se misli rojile kao buktinje, nisam Ti izgovorio ono što Ti meni jesi…
Nisam smeo…

Smatraj to delom mog kukavičluka ili više straha što sam se „opekao“ desetine puta..
Smatraj da me tek pronalaziš kao što ja pokušavam pronaći sebe kroz nevreme od Ljudi.. Kao što sam te noći pronašao Tebe.. ili Ti mene…

P.S. Hvala ti na vožnji linijom 400… Pamtiću je.. Znaj…

Advertisements

Knjiga

Bilo ih je Dvoje kraj izvora života daleko od mosta uzdaha.. Dvoje savršenih stranaca u nesavršenim životima..

Sretoše se jednog sumraka na putu uspomena, svako svojih… On, koji je tumarao u prazno, brojeći senke prošlosti koje su ga gazile.. Ona, koja je izgubila svaku nadu u Bližnje i bila nesvesna da On postoji tamo negde.. Išli su, svako svojim tokom, ne znajući da će se sresti.

Bio je u vezi sa Ženom koja je postala Navika, vezala ga u okove svesti jače od Njega samoga. Sedeo je, gledajući kroz slova daljinje. Noćas je trebala da padne noć u kojoj je odlučio da stavi tačku na sve. Bila je ostavljena po stotine puta, naizgled voljena od svih Njih muških, koji su sopstveni ego lečili na njenom isuviše krhkom.Koračala je odlučna da sebi nikad to ne prizna, da se stotom noćas vrati u porive strasti, dok u snovima bude treperila od straha koje će joj doneti novo jutro sa njim.

Ustao je, sklapajući korice knjige. Prolazila je kraj njega ovlaš mu dodirvnuši ruku. Okret i zaleđjeni pogledi koji se sretoše na čas. Nemi osmesi, oduzetih par minuta beskraja. Kovrdjava kosa mirisa breskve širila Mu je nozdrve. Zelene prodorne oči budile su u Njoj strasti za životom koje je odavno pokopala u sebi. Jeza koja im je prolazila niz kičmu učinila je tren večnim.

Otresao je prašinu sa svoga kaputa, okrenuo se i niz staru kaldrmu skliznuo u noć. Stajala je gde je i bila ukopana u vremenu, gledajući za Njim kako odlazi. Krenula je i ona ka svom uobičajenom životu spuštajući pogled ka sivilu betona.

Tada je slučajno ugleda – Knjigu. Podiže je sa zemlje, otvarajući je. Na prvoj strani korica, starim, jedva vidljivim mastilom, bilo je ispisano ime i prezime i broj telefona…

Bojama plavetnila

Nađoh je zakopanu u starom prtljagu, skrivenu od pogleda..Delić Sebe prenela je na mene kada sam je video, posle toliko vremena…To plavetnilo kakvo nema ni u bojama duge sve je govorilo.. Daljine su odzvanjale, stara vremena dozivala…u meni sve je gorelo…detinjstvo,vikendica koja ne postoji,slike roditelja,plivanje u žaru nevinog nespokoja,Seobe… Poželeh da se trgnem, okrenem glavu, preusmerim tok misli,ali ne.. Nije mi uspevalo..kao ukopan,stajao sam i gledao !!!

 

Jablaničko jezero, F BiH, 2012.

Jablaničko jezero, F BiH, 2012.

I ona je gledala u mene svojim očima boje tirkiza…Nemo…Nemuštim jezikom prenosila mi stara sećanja ćuteći tu, kraj puta! Nadao sam se da ćemo se sresti nekad, samo Nada je jedno, a Stvarnost drugo. Kažu da su oči i njihove dubine ogledalo čovečije duše…ako je tako, svojom Tišinom rekla mi je toliko toga! Čak i nešto što nisam želeo znati…Uhvat za dlan pun znoja, ruka u ruci, vlažne obe…i put u Novo Nepoznato staro godinama – ćuteći…bar ovog dana…Ipak dug je put do noći, ooo Daaa, znam (za)sigurno…

Jezero ostade iza nas..i deo mene, ukopan tu – u vremenu…

Jul,2012.