Nemiri

Noćas sam usnio san satkan od pepela i praha nesavršenosti… Ni nalik onom TrnoRužicinom.. San koji ne sme da se sni.. U njemu nije bilo prinčeva ni belih konja, lordova ni zamkova, niti vila i kula od peska nikada dovršenih…

Stajala si u uglu sobe razmazujući karmin po uglovima usana… Nizala si reči jednu za drugom dok si se igrala šibicama poput devojčice koja to nikada nije umela biti… Palila si ih.. Miris fosfora širio je nozdrve ostavljajući gorak ukus na svakoj papili…

Mislio sam da ne znaš dok si savršeno znala šta ti je činiti… Rukom si prešla po prašnjavom stolu dok su ti usne bridele od neizgovorenog… Niti crne rasprarane haljine klizile su podom unoseći nemir u svaki ugao četverokuta…

Pepeo i prah

Noćas sam mislio da sanjam dok sam Te gledao kako obilaziš oko mene kao oko neupaljene logorske vatre… Samo jedna preostala šibica bila je dovoljna da neupaljena razbukta plamen koji je goreo duboko u nama… koji je pevao tražeći ono za šta oboje nismo bili spremni u svojim neizborima…

Prozborila si tišinom…
Plamen je obasjao tminu…
I došao je kraj iluziji od sna

Noćas sam mislio da sam usnio san satkan od pepela i praha nesavršenosti dva isprepletena ljudska tela kojima nikada nije bilo dovoljno samo njihovo postojanje…

 

 

 

Ka Petom elementu…

Letela je ka nebu kroz obrise tame..Želela je ono što nije Njeno..ono Nedokučivo..Prstima je dodirivala netaknuto praveći se da joj nije bitno..Odsjaj haljine i sjaj u sumrak..Pesma ispevana nebu, vodi, vatri i pepelu..Znala je savršeno svaki pokret, znala je i da Daljine kojima je težila nisu bitne..Znala je sve..I znala je da znam, savršeno se pretvarajući da ne zna ništa..Samo je plesala po vodi..i želela biti Ono što nikada nije bila..deo Celog..netaknutog…Okretima je ispuštala savršene zvuke..slične notama klavira..pokretima četkice slepog slikara..Znao sam da je jedan bio moj..namenjen mi..tu u vodi i vazduhu…daleko od zemlje…ka zaboravu…i beskraju…ka zauvek… 

...

 

I nakon nekoliko godina bila je naizgled sigurna u Sebe i svoju postojanost..Okrenula se i zakoračila..Stope u pesku i peščane dine..Jugo koji mrsi klasje medovine i pogled ka zalasku..Spala nabratela,preplanuli ten ramena,i miris smokava..Poluokret i dodir..Osmeh koji kaže nećeš me stići.. I nisam…Neka je, neka korača, neka joj noge kupa pesak,valovi miluju kolena kad stigne do njih…Neka je Ono ima tog povečerja i tek načeti Mesec u daljini…Neka živi svoju sigurnost Žene, glave naslonjene o sopstvene noge, misleći da je još jedna u nizu..Jer umoran sam od uveravanja u opozit, Ona od izigravanja jačine..Ko se prvi umori..Koliko smo ponekad slični životinjama sa svojim predigrama..Seo sam, pustio Vodi da vodi ljubav..da diše, priča, voli..Glava mi u pesku, noge u soli..Stala je iznad mene..Prošaputala kroz veo Tajne..“Želiš li stići gde nikad nisi bio, dotaći nedodirljivo ?“ Pogled je govorio umesto glasa mi te noći na obali neZaborava..Progovori i sada čisto da me podseti da li je postojala Ona koja nikad nije ni bila Ona, stvarajući za sebe i mene Predstavu o Ženi za sva vremena..

Pepeo i Žar

Deligradska ulica,Beograd

Deligradska ulica,Beograd

Noćima sam s mukom tražio smisao u svojoj klonuloj duši lutajući u podzemlju najmračnijih senka pustoši, Pokušavajući da ugušim večni oganj što se hrani mojim isušenim bićem…Ponekad bih sklapao oči, sanjajući daleke i hladne ravnice, čeznući za počinkom mirnim pod njima, kako bi s Njom i bol nestao što ledenim prstom ispisa mahnitost i obeleži ispijeni odraz moj… Nekada..Noćima…

Sinoć sam čućeci gledao pustu ulicu i s osmehom u sebi pitao se dal’ sam beo sa crnim, ili crn sa belim prugama..kao zebra na putu preda mnom..Otišla je, a ja sam lutao i…bio sam srećan..bar mislim da jesam…jer ono što sam osetio ni pola veka stara i pusta Deligradska nije stigla da upamti..bar se nadam da nije…

Nasmešio sam se, okrenuo i nastavio dalje put, u ledenu i kišnu noć..