Magla

Zvuci.. vetar daljine.. jedan nosi u nepovrat.. na sanduku srojenih misli predajem parče izgorelog pergamenta..

Vlažnost vazduha kroz dah pomračine.. beleg zalutalog prolaznika.. znoj kroz kapi kiše na čelu.. ocrtani izdisaj.. na kraju grada u ponoru napravljenom od jave.. i ključ za raj u beSmislu izgrađenom na daskama želja..

Pogled na staklu automobila šaranom rukom deteta niz koje liju kapi poput suza.. Jednu dodirujem da osetim čistotu koju samo ono zna preneti bezazlenim osmehom.. Ukočenost dodira.. Treptaj zvezde daleko kroz svod gustine oblaka..

Ti – šina…

Na raskršću kisnem ove noći. Dodirujem svaku nebesku suzu na telu mi ocrtanu.. Kad zaduva košava odneće i ovaj prah od zapisa do druge strane .. One na koju nikada nisi umela niti smela preći…

Advertisements

Knjiga II

Hodala je korakom kakvim nikad pre nije. Kroz glavu joj se vrtela ista misao, iznova.

Saplitala se žureći u svom kasu, ali nije marila, ni za teturanje, ni za onog što će doći noćas, ni za roditelja koji ju je napustio… Po prvi put činilo joj se da ništa o čemu je pre brinula nema važnosti.. Bar ne u ovom trenu..

Držala ju je čvrsto privijenu uz grudi sa obe ruke. Otkucaji srca odbijali su se od knjigu i vraćali nazad ka njoj stvarajući joj jače damare u grudima. Drhtala je od trena kada joj se pogled sudario sa njegovim..

Al’ misao,  ime i prezime, odzvanjali su u svakom delu njene Svesti..

Šta ako nije to on ? Ako je pozajmio knjigu iz biblioteke ili od nekoga.. Mastilo je isuvise staro..  ne moze biti njegova.. taj broj telefona..

Glava joj je postalajala preteška. Počela je još više posrtati u svom hodu. Ušla je u prvi tramvaj koji je naišao ne odvajajući knjigu od grudi.

...naTren prvog susreta..

…naTren prvog susreta..

Na drugoj strani grada suton je uzimao svoj mah.

Približavao se kući naizgled sigurnim korakom. Otvorio je vrata, ušao u stan i po običaju bacio torbu i mantil na sofu, jer je znao da to nije volela. Seo je za sto sipajući si piće. Hrabrost mu je bila potrebna, morao ju je skupiti, makar i na način nesvojstven njemu. Morao joj je reći sve ono što je mesecima kupio u sebi,  što mu je grudi činilo prepunim.. ali po ko zna koji put nije znao kako će učiniti to.

Vrteo je čašu u ruci gledajući kroz prozirnu površ njene tečnosti. Nageo je i iskapio. Kazaljke na satu su se poklopile otkucavajući ponoć. Nije se pojavljivala na vratima.

Kroz glavu mu prođe misao na koju su mu se usne razvukle u blag osmeh –
sigurno je neko pomislio na mene.

Sipao je još jedno piće.. pa još jedno. Dok se približavao krevetu već je tonuo u polusan u kojem je osetio miris tek procvale breskve…

Vrelo neŽivota

I dok je voda vrila,ostavljajući trag daha za sobom u vazduhu,znao sam da sam na istom mestu kao pre dvadeset godina..

Labud,jedan za drugim,jeli su joj iz ruke,moje detinje platonske ljubavi..Samo,više nije bila klinka,ni ja klinac,ni labudovi ružni Pačići…Vrelo je vrilo ostavljajući još jači trag sparine oko nas u ozonu…Kao da se sve zaglušilo i stalo… Zamrznut tren…Obgrljena ruka oko pasa,miris tek procvalih maslačka..Tišina,dah koji je para i jedna Ruža u polju punom karmina…Pačići su nestali odavno… Nismo ni pokusavali da ih vratimo…jer bili su tu u nama,zakopani…Bes u meni koji se kupio više od decenije i… Krik „Manjaaaa..“ iz mog toraksa rasuo se podnožjem Igmana…Smejala se kao dete,što donekle jeste i bila..Uhvatila me za ruku,tek ovlaš spustila poljubac na moje usne i povela preko drvenog mosta…

Vrelo Bosne, F BiH

Vrelo Bosne, F BiH, 2012.

„Nahrani ga, zavoleće te“ – rekla mi je,dok se nagnuta nad ivicom pružala ka pticama koje nikad ne polete.. Poslušao sam je…Nevinim osmehom deteta rekla mi je sve Žena od trideset leta..Kao da nije proživela Pakao,sve krugove Čistilišta,kao da ih i danas ne živi…kao da ih ne živim i ja…Znali smo dobro,da kad napustimo taj dan,labudove,vrelo…da više ništa neće biti isto kao ti trenuci zakopani u beznađu vremena…Jer nekada davno u nekoj dalekoj zemlji živeli smo Ona i ja…i bili samo Deca koja nisu nikog krivila ni za šta! Možda je ipak trebalo…Možda treba sada…a možda neka srca ne kucaju da bi mrzela ,ma koliko bila spremna na to…

Pepeo i Žar

Deligradska ulica,Beograd

Deligradska ulica,Beograd

Noćima sam s mukom tražio smisao u svojoj klonuloj duši lutajući u podzemlju najmračnijih senka pustoši, Pokušavajući da ugušim večni oganj što se hrani mojim isušenim bićem…Ponekad bih sklapao oči, sanjajući daleke i hladne ravnice, čeznući za počinkom mirnim pod njima, kako bi s Njom i bol nestao što ledenim prstom ispisa mahnitost i obeleži ispijeni odraz moj… Nekada..Noćima…

Sinoć sam čućeci gledao pustu ulicu i s osmehom u sebi pitao se dal’ sam beo sa crnim, ili crn sa belim prugama..kao zebra na putu preda mnom..Otišla je, a ja sam lutao i…bio sam srećan..bar mislim da jesam…jer ono što sam osetio ni pola veka stara i pusta Deligradska nije stigla da upamti..bar se nadam da nije…

Nasmešio sam se, okrenuo i nastavio dalje put, u ledenu i kišnu noć..