Dobar i budala

Osećam bol koja se poput zmije uvlači pod svaku poru ledene noći.. Svemu su nas učili u klupama sem kako da živimo život.. Tu lekciju negde usput morali smo naučiti sami… Ako nismo, nismo se ni uklopili u danas kroz prošlost u kojoj smo pogrešno odgajani…

Dobrota je postala ogavna, onaj ko je poseduje stavljen je na stub srama, bičovan svakodnevno dok mu se na leđima poput Hristovih rana ne urežu suze Marije Magdalene i spreman je da bude isisan do poslednje kapi znoja koja curi niz prozor zamagljen od prljavštine  koja lipti sa TV ekrana, društvenih mreža, uličnih šahtova u prolazu od nekadašnje ulice…

Samilost je postala kao trulež koja se kuje poput najveće veleizdaje, gora od svih Vatikanskih prevara i Konstantinovog paganstva objedinjenog u Rimskom carstvu davnina…
Milosti nema za takve. Osuđeni su da kroz sve krugove Čistilišta gore u paklu od jave dopuštajći Sebi da i dalje budu bičovani ako ne poprime oblike onoga što Danas nudi…

Am !

Nije ovo vapaj kukavičluka kroz noć što se oteže ulicama u kojima jedina vrednost je pokazati što više golotinje i prodati se poput najplaćenije propagande koja nas zapljuskuje na sve strane… Goli smo rođeni ali su nas negde usput zaboravili naučiti da bar na sebe ogrnemo trunku Ljudskosti koja je suštinu izgubila u davninama…

Da li ostati isti ili se promeniti jer su se promenile ljudske vrednosti i stopiti se sa masom neosećaja, grudi od silikona i gluteausa pruženih na tacni u Zemlji u kojoj je postalo sramota biti obrazovan ?!

Na Vama je, jer Vreme nije spremno da pokaže svoje, bar ne Danas...

 

Advertisements

Avala

Sve sam Ti rekao ove noći ćutnjom…

Sedela si preko puta i gledala očima boje kestena kako mi usne koje miruju sklapaju rečenice vezane nitima… Vreli vetar nosio je drvene kišobrane planine…

Sreo sam te tu prvi put jednog leta… Haljina kroz užarene izdisaje Sunca i tvoja refleksija podno spomenika…

– Izvini, jel možeš da me slikaš? – upitala si…

I dok sam pokušavao da Te uklopim u horizonte „izlete“ mi misao izrečena naglas – Prelepa si !

– Hvala. I ti si sladak tako plav.

Ukočila si me, znaš…
Osetio sam mučninu, jer obično, ma koliko se busao u prsa, spetljan sam u takvim trenucima…

– Pogled je božanstven odavde , zar ne ?

  O Daaaa, a i Ti ! – prećutah.

Avala

I taj tren dok sam ti vraćao mobilni, taj momenat kad su nam se vlažne ruke dodirnule, taj sjaj u tvojim očima kojim si me pogledala ispod obrva trajao je kao beskraj…

– ‘Si sam, hoćeš da prošetamo ?!

Sapleo sam se o mermernu ploču na što si se nasmejala.

– Izvini.

– Što mi se izvinjavaš, sam si se sapleo. Nisam te ja gurnula.

I popili smo kafu na zalasku Sunca..
I čavrljali..
I pali su pogledi u tami..
I slikao sam Te tamo gde si želela.. i kako si želela.. I Tebe sa sobom… I sebe sa Tobom…

I evo noćas dok smo sedeli u mraku, dok su se misli rojile kao buktinje, nisam Ti izgovorio ono što Ti meni jesi…
Nisam smeo…

Smatraj to delom mog kukavičluka ili više straha što sam se „opekao“ desetine puta..
Smatraj da me tek pronalaziš kao što ja pokušavam pronaći sebe kroz nevreme od Ljudi.. Kao što sam te noći pronašao Tebe.. ili Ti mene…

P.S. Hvala ti na vožnji linijom 400… Pamtiću je.. Znaj…

Damari

Odlazim da sperem znoj sa sebe ovoga jutra..

I neću davati ime svakom danu sedmice.. svakom mesecu godine.. oni ostaju, ja prolazim..

I stara priča o devojci i mladiću činila bi se preterano.. i ovi graktajij gavrana u krošnji, jedan za drugim.. i niti prašnjave čađi na oknu iz 1920 -te .. i novi osvit dana uz gašenje zvezdi..

Gledam kroz vazduh u staklo zgrade preko puta.. Povlačim dim da se poveže sa njim i gasom 56 -ice iz ’70 i neke.. Ogrnuti prašinom ulaze putnici.. ne u redu, već grabeći jedan preko drugog..

I Neću u smislu tražiti beSmisao ili obrnuto.. Poznat sam po tome..

Zelena lampa iz ćoška opominje da svaki puls mojih slepočnica NeVredi.. Jedan sam.. ostao sam sada Jedan, ali znam da nisam sam..

Znojavim prstima tipkam obrise tastature ne znajući kud pre da udarim s mislima , pogledom.. Sveća dogoreva na stolu.. osetim miris njenog gašenja.. i želim biti.. želim postojati.. I želim.. toliko da izgaram u želji.. kroz nepovezani jezik neCelosti..

damari

Osetim kako crno preko svetlo plavog prelazi u blago naranđasto.. Osetim miris parfema u sobi otvorenih prozora.. Osetim.. Toliko da izgaram u osećaju..

Puls postaje jači..
Svaki udar kroz temporalnu kost cepa noć što ostade  iZa mene.. Da kriknem, čuće neko i nastaviti dalje spuštenog pogleda.. Ideal u neVreme ‘Prozak nacije’..
Svetlost jača kroz jači odsjaj, topim se sa njom, dajem joj znak da krene.. tu preko puta u ulicu u kojoj Je čekam na podu na kome volim da sedim.. u vremenu izgubljenih neDuša postaje sve jača..I dozvoljavam joj da me okupa , kako samo Ona ume..

Gasim lampu.

Odlazim da sperem znoj sa sebe ovoga jutra.