Knjiga II

Hodala je korakom kakvim nikad pre nije. Kroz glavu joj se vrtela ista misao, iznova.

Saplitala se žureći u svom kasu, ali nije marila, ni za teturanje, ni za onog što će doći noćas, ni za roditelja koji ju je napustio… Po prvi put činilo joj se da ništa o čemu je pre brinula nema važnosti.. Bar ne u ovom trenu..

Držala ju je čvrsto privijenu uz grudi sa obe ruke. Otkucaji srca odbijali su se od knjigu i vraćali nazad ka njoj stvarajući joj jače damare u grudima. Drhtala je od trena kada joj se pogled sudario sa njegovim..

Al’ misao,  ime i prezime, odzvanjali su u svakom delu njene Svesti..

Šta ako nije to on ? Ako je pozajmio knjigu iz biblioteke ili od nekoga.. Mastilo je isuvise staro..  ne moze biti njegova.. taj broj telefona..

Glava joj je postalajala preteška. Počela je još više posrtati u svom hodu. Ušla je u prvi tramvaj koji je naišao ne odvajajući knjigu od grudi.

...naTren prvog susreta..

…naTren prvog susreta..

Na drugoj strani grada suton je uzimao svoj mah.

Približavao se kući naizgled sigurnim korakom. Otvorio je vrata, ušao u stan i po običaju bacio torbu i mantil na sofu, jer je znao da to nije volela. Seo je za sto sipajući si piće. Hrabrost mu je bila potrebna, morao ju je skupiti, makar i na način nesvojstven njemu. Morao joj je reći sve ono što je mesecima kupio u sebi,  što mu je grudi činilo prepunim.. ali po ko zna koji put nije znao kako će učiniti to.

Vrteo je čašu u ruci gledajući kroz prozirnu površ njene tečnosti. Nageo je i iskapio. Kazaljke na satu su se poklopile otkucavajući ponoć. Nije se pojavljivala na vratima.

Kroz glavu mu prođe misao na koju su mu se usne razvukle u blag osmeh –
sigurno je neko pomislio na mene.

Sipao je još jedno piće.. pa još jedno. Dok se približavao krevetu već je tonuo u polusan u kojem je osetio miris tek procvale breskve…

Advertisements

Poželeh je…

Hodala je ka zalasku Sunca posle dugih Kiša..

Videla je Sebe u njegovom odrazu..Bose noge u vlažnom pesku..Sjaj koji muti tamu..

Oblake je nosio vetar kroz horizont, kao i njene vlasi boje medovine..

Ona..ka zalasku..talasi i eho Jadrana...

Ona..ka zalasku..talasi i želja…

Poželeh je..možda ne onako kako muškarac želi ženu..

Poželeh je..možda ne onako kako noć vapi za danom il starac za svojim morem ..

Poželeh je..kao u nekom starom filmu..kao Damu sa kamelijama..kao ono što želi biti,a ne uspeva.

I ne znam dal je želela ona mene dok me je okrenuta leđima dozivala svojim mukom, da samo budem Tu, iza..da bi bila sigurna da nije Sama..

Poželeh je..mada znam da nije trebalo da je dozivam svojom željom, makar i nemom..

Sada je tu, a želja kao želja.. Ako se ispuni, ostaje nam samo žal za starim vremenima, kada smo želeli isuviše jako… 

Ka Petom elementu…

Letela je ka nebu kroz obrise tame..Želela je ono što nije Njeno..ono Nedokučivo..Prstima je dodirivala netaknuto praveći se da joj nije bitno..Odsjaj haljine i sjaj u sumrak..Pesma ispevana nebu, vodi, vatri i pepelu..Znala je savršeno svaki pokret, znala je i da Daljine kojima je težila nisu bitne..Znala je sve..I znala je da znam, savršeno se pretvarajući da ne zna ništa..Samo je plesala po vodi..i želela biti Ono što nikada nije bila..deo Celog..netaknutog…Okretima je ispuštala savršene zvuke..slične notama klavira..pokretima četkice slepog slikara..Znao sam da je jedan bio moj..namenjen mi..tu u vodi i vazduhu…daleko od zemlje…ka zaboravu…i beskraju…ka zauvek… 

...

 

I nakon nekoliko godina bila je naizgled sigurna u Sebe i svoju postojanost..Okrenula se i zakoračila..Stope u pesku i peščane dine..Jugo koji mrsi klasje medovine i pogled ka zalasku..Spala nabratela,preplanuli ten ramena,i miris smokava..Poluokret i dodir..Osmeh koji kaže nećeš me stići.. I nisam…Neka je, neka korača, neka joj noge kupa pesak,valovi miluju kolena kad stigne do njih…Neka je Ono ima tog povečerja i tek načeti Mesec u daljini…Neka živi svoju sigurnost Žene, glave naslonjene o sopstvene noge, misleći da je još jedna u nizu..Jer umoran sam od uveravanja u opozit, Ona od izigravanja jačine..Ko se prvi umori..Koliko smo ponekad slični životinjama sa svojim predigrama..Seo sam, pustio Vodi da vodi ljubav..da diše, priča, voli..Glava mi u pesku, noge u soli..Stala je iznad mene..Prošaputala kroz veo Tajne..“Želiš li stići gde nikad nisi bio, dotaći nedodirljivo ?“ Pogled je govorio umesto glasa mi te noći na obali neZaborava..Progovori i sada čisto da me podseti da li je postojala Ona koja nikad nije ni bila Ona, stvarajući za sebe i mene Predstavu o Ženi za sva vremena..

Bojama plavetnila

Nađoh je zakopanu u starom prtljagu, skrivenu od pogleda..Delić Sebe prenela je na mene kada sam je video, posle toliko vremena…To plavetnilo kakvo nema ni u bojama duge sve je govorilo.. Daljine su odzvanjale, stara vremena dozivala…u meni sve je gorelo…detinjstvo,vikendica koja ne postoji,slike roditelja,plivanje u žaru nevinog nespokoja,Seobe… Poželeh da se trgnem, okrenem glavu, preusmerim tok misli,ali ne.. Nije mi uspevalo..kao ukopan,stajao sam i gledao !!!

 

Jablaničko jezero, F BiH, 2012.

Jablaničko jezero, F BiH, 2012.

I ona je gledala u mene svojim očima boje tirkiza…Nemo…Nemuštim jezikom prenosila mi stara sećanja ćuteći tu, kraj puta! Nadao sam se da ćemo se sresti nekad, samo Nada je jedno, a Stvarnost drugo. Kažu da su oči i njihove dubine ogledalo čovečije duše…ako je tako, svojom Tišinom rekla mi je toliko toga! Čak i nešto što nisam želeo znati…Uhvat za dlan pun znoja, ruka u ruci, vlažne obe…i put u Novo Nepoznato staro godinama – ćuteći…bar ovog dana…Ipak dug je put do noći, ooo Daaa, znam (za)sigurno…

Jezero ostade iza nas..i deo mene, ukopan tu – u vremenu…

Jul,2012.

Razlike istih (Ne)izrecivosti

repost

Mislio sam isti smo-bar su oko nas govorili tako…

„Oboje niste ni za šta,sprcali trideset i koju u dupe,nit’ šta radite, nit’ će šta biti od od vas…“ – i rojilo se gomilu Niti sa usana roditelja.  Oni koji su sebe nazivali „prijateljima“ dali su si još više slobode. -„Morate da se trgnete iz ništavila,imate ustaljene obrasce ponašanja koje ne menjate,morate da… a ti,Dejane posebno,kriješ se iza bolesti..Znaš onu knjigu ‘Kako do sreće…’putevima Nade..“- i tako u virtuozni cirkulus,do besvesti.

Mozak mi je tutnjao kao na promaji,kao trigeminalna neuralgija..iz dana u dan isto „Slovo“. Od Mojih ni promene – „Aloo,doktore,probudi se..Ti spavaš..Život prolazi pored tebe..“ Od Njenih – „Zaposli se bar sa srednjom,sad smo  sredili taj državni tako da…“

Često sam znao buljiti u ispranu tačku na zidu pitajući se da li su upravu!? A sa druge strane šta su oni postigli u svome?! Istini na volju,imaju me,znam da ih ‘boli moje često ništavilo’.Davno pročitah negde da je čovek ‘uspeo’ u životu ako iza sebe ostavi porod,zasadi drvo i napiše knjigu. Zbunjen! Tačka je i dalje isprana. Ako je uspeh imati dete – to je bar lako – jedna ejakulacija reši sve…Ali neću to dete hraniti žvakama,niti ga povijati starim novinama – još manje dati mojima, ili ne d’o Bog – Njenima da ga čuvaju! (ne što ne podnosim Njene,ni ne znam ih,al mi je Ona dovolljan primer) A i dovoljno mi je što vidim gde sam,što ona ne uviđa – Na Balkanu-iz kog želim skresanih krila odleteti što brže i dalje.Možda do Meseca,nazad sigurno ne.

Noćas smo se posvađali po ko zna koji put. Ona to zove „raspravom“. Ja smaranjem i trošenjem vremena za koje bih mogao prebrojati preko 200 zvezda na nebu ili zagrliti drvo i osetiti kako mi njegova stara duša prenosi smisao prošlih vremena.Noćas sam video da su svi u zabludi što su nas smatrali „Istima“,jer daleko smo od toga!

O Neeee!!Ne želim skup automobil.Tabanića fijaker mi je smisao sata!Ne želim sedeti u spa centru i čvariti se dok ne isplazim jezik ili kolabiram „da bi mi se unutrašnje pore otvorile“!Ne želim brijati pubični predeo da bi u tom istom spa centru,ako mi slučajno spadne peškir, bio „u trendu“!!! Želim ustati iz kreveta,protegnuti noge,popiti kafu i blenuti u drvo gledajući različite nijanse zelenih…Zapaliti cigar…Vrisnuti na sav glas ako mi dođe tako,ne brinući da li će se neko okrenuti i pitati- „Šta nije uredu sa njim?!“..Jer to sam Ja – Dejan izjutra i Dejan iznutra! Ona to ne želi…nije želela ni Ona predhodna..ni Ona pre nje…jer to je „uzalud bačenih dva sata!“..Mogli smo obići pola grada,kupiti četvrt izloga,popiti kafu u fency lokalu,mogli smo biti primećeni u „Društvu“…Mogli smo… Alooo ,stani ! Dokle da živim za moje,njene,Onu predhodnu i Onu iza!?Dokle da živim za druge!? Ne dam svoja dva sata ujutru ako su i u podne!

I gde se tu uklapa dete?! Ona ga želi u džipu,sa unazad ugrađenim Chicco kolicima..Ja da je držim u naručju pola dana i posvetim joj se (nadam se da će biti ona). Samo je na Balkanu besmisleno biti muško sa diplomom, koje će voleti svoju ženu,podržavati je ako se želi posvetiti karijeri,dok on brine o detetu,održava dom..

Tačka je i dalje isprana.Stoji da sam dr mr stom., nezaposlen,kao i ona, koja se pretvara da radi zbog… Njeni imućni,situirani i tu su na svaku suzu.Ja to ne umem. Plakati lažno i trošiti tuđi novac. (imam ujaka koji mi pošalje ponekad iako mu ne tražim i kome ću i posle groba biti zahvalan) I nije me sramota pospremiti tudji stan,očistiti izlog,prodavnicu..radi čiste egzistencije,jer mene,ta jedina „kurva bez koje se ne može-pare“, ne privlače.

I u čemu je razlika među nama? U percepciji života,svega što nas (ne)okružuje…Ona će i dalje juriti spiranje celulita sve 50 kg sa krevetom,a ja.. Ja ću za to vreme lajati na zvezde i biti ponosan,iako će žena koja se slučajno zadesi tu,odskočiti na stranu i reći – Ludaku ! Ja ću grliti drvo i bežati što dalje od materijalnog,u moju kolibu podno planine gde ću biti ono što sam – Svoj! I ne kažem da se neću promeniti,da neko novo jutro ili noć neće doneti (neku novu dominu koja će arlaukati na mene-magnet sam za njih,ne znam zašto) posao,novu ljubav,novo drvo za grljenje… Al’jedno znam- da i Ona koja ne voli čuti o Onoj pre Nje ,ne razlikuje se puno (sem DNK) ,jer isto žele : tipa koji vozi besna kola,vilu dvospratnicu,posao ‘iz snova’-ma šta to značilo i ravnotežu „u sebi samima“-sve ispod hiljadu maski od kreona.

A ja ću za to vreme biti svoj.Kupati se na kapima kiše,vrištati jutru na komšijino drvo dok „ne dođem sebi“,lajati zajedno sa psom na ulici i pričati sa njim i ostati… – kako su me One nazvale – Budala – koja je svesna svoga ludila.Porez na to još nije uveden.

01.04.2014. Timočka krajina

 

Eho

rezonaca prstiju,Ada,Beograd

rezonaca prstiju,Ada-Beograd

Dotaknuh je na tren,prozirno plavu, blistavo čistu,eho dodira stvarao je rezonance boje njenih očiju..Trudio sam se da stari,već raspali mol ne sazna da osećamo isto..da smo jednaki pred Svevišnjim..al’ znao je, pričao mi priču vremena starih kao moja duša..Želja me sagara ove noći..Voda ne gasi žedj za Njom..Samo da mi je dodirnuti je krajičkom oka da oseti na tren da je željena više od blistavog sazvežđa..da joj moj dodir prenese čežnju..želim da bude voljena kako zaslužuje..od površi do dna korak je jedan, nazad vodi hiljade..Ne, ne želim da bude sama ove noći..Želim da u huku Sove oseti moje ništavilo duše i potrebu..da volim i budem voljen..zauvek..

Večnost

Moj dodir sunca

Moj dodir sunca

…Dostigao sam Te… kroz blještilo prljavštine… Rekla si mi – „Užasno je biti sam medju ljudima“…

Haaa, znam! Ali gde ti u ovoj masi vidiš Ljude?!

Poslušaj me, zatvori oči i uhvati poslednji zrak…otvori ih…neka prodre kroz tvoje pupile,zenice, prozore duše…Nek ti ugreje srce,dušu…Ne,nisi sama, samo beskrajno usamljena ludilom svakodnevnice… I to znam… Horizont bez beskraja je Naš bar ovog predvčerja..pogledaj kroz moj dlan..

I shvatićeš.. Znam da hoćeš…