Knjiga

Bilo ih je Dvoje kraj izvora života daleko od mosta uzdaha.. Dvoje savršenih stranaca u nesavršenim životima..

Sretoše se jednog sumraka na putu uspomena, svako svojih… On, koji je tumarao u prazno, brojeći senke prošlosti koje su ga gazile.. Ona, koja je izgubila svaku nadu u Bližnje i bila nesvesna da On postoji tamo negde.. Išli su, svako svojim tokom, ne znajući da će se sresti.

Bio je u vezi sa Ženom koja je postala Navika, vezala ga u okove svesti jače od Njega samoga. Sedeo je, gledajući kroz slova daljinje. Noćas je trebala da padne noć u kojoj je odlučio da stavi tačku na sve. Bila je ostavljena po stotine puta, naizgled voljena od svih Njih muških, koji su sopstveni ego lečili na njenom isuviše krhkom.Koračala je odlučna da sebi nikad to ne prizna, da se stotom noćas vrati u porive strasti, dok u snovima bude treperila od straha koje će joj doneti novo jutro sa njim.

Ustao je, sklapajući korice knjige. Prolazila je kraj njega ovlaš mu dodirvnuši ruku. Okret i zaleđjeni pogledi koji se sretoše na čas. Nemi osmesi, oduzetih par minuta beskraja. Kovrdjava kosa mirisa breskve širila Mu je nozdrve. Zelene prodorne oči budile su u Njoj strasti za životom koje je odavno pokopala u sebi. Jeza koja im je prolazila niz kičmu učinila je tren večnim.

Otresao je prašinu sa svoga kaputa, okrenuo se i niz staru kaldrmu skliznuo u noć. Stajala je gde je i bila ukopana u vremenu, gledajući za Njim kako odlazi. Krenula je i ona ka svom uobičajenom životu spuštajući pogled ka sivilu betona.

Tada je slučajno ugleda – Knjigu. Podiže je sa zemlje, otvarajući je. Na prvoj strani korica, starim, jedva vidljivim mastilom, bilo je ispisano ime i prezime i broj telefona…

Advertisements

Videh te…

Videh te, na ovoj kaldrmi ni metar širokoj sapranoj od vode, šamaranoj decenijama..

Videh te, znam, al nisam spoznao tvoje naličje tu, kraj talasa, gde si igrajući igru leptira, pokušala obleteti svoj poslednji krug oko mene misleći da te neću primetiti…

Videh te i siguran sam da si bila ona stara, dok, okrećući glavu od mene naslanjala si se na njegovo rame, nadajući se da će ti pružiti sigurnost koju priželjkuješ, a ni sama nisi bila svesna da si je imala…

Videh te tu, kraj reke, u smiraj dana i rađanje noći, tu na staroj kaldrmi od cigli satkanoj, gde se i iz bare rađa novi život u obliku kakav si nekad volela, dok si mi se žalila kako te ne shvata niko, kako si usamljena i pored svih koji te okružuju..i vole…

Stara kaldrma kod ušća Save u Dunav...

Stara kaldrma kod ušća Save u Dunav…

Videh te iako nisam želeo da te vidim..sigurno ne tu kraj vode, koju volim više od svog postojanja..i koju sam namenio drugoj, onoj koja shvata da je život igra i da svaki udar talasa vredi više od bilo čega materijalnog…

Valjda je bilo suđeno, iako sudbini ne prepisujem znake, da te vidim, da bi konačno shvatio da više ne osećam ništa, čak ni trunku prezira prema tebi.. Ne, nisi bila vredna ni jednog mog osećaja.. Hladna je indiferentnost, znam , al’ protiv Sebe neću niti želim..

Okrenuh se i s’ osmehom na licu nastavih da grlim Dunav tragajući za Novim Nepoznatim…

Pepeo i Žar

Deligradska ulica,Beograd

Deligradska ulica,Beograd

Noćima sam s mukom tražio smisao u svojoj klonuloj duši lutajući u podzemlju najmračnijih senka pustoši, Pokušavajući da ugušim večni oganj što se hrani mojim isušenim bićem…Ponekad bih sklapao oči, sanjajući daleke i hladne ravnice, čeznući za počinkom mirnim pod njima, kako bi s Njom i bol nestao što ledenim prstom ispisa mahnitost i obeleži ispijeni odraz moj… Nekada..Noćima…

Sinoć sam čućeci gledao pustu ulicu i s osmehom u sebi pitao se dal’ sam beo sa crnim, ili crn sa belim prugama..kao zebra na putu preda mnom..Otišla je, a ja sam lutao i…bio sam srećan..bar mislim da jesam…jer ono što sam osetio ni pola veka stara i pusta Deligradska nije stigla da upamti..bar se nadam da nije…

Nasmešio sam se, okrenuo i nastavio dalje put, u ledenu i kišnu noć..