Knjiga III – Igra sa pet reči

Još jedna noć pere asfalte i trotoare grada po kojima dobuje kiša..

Ulične svetiljke spiraju maglu pomračine zvukom lišća koje igra sopstveni ples..

Nije ni znala kako, ni odkud se zatekla tu.. Bila je i postojala kroz šapat noćne tmine..

20140926_003239

Torba na ramenu krila je još neznani joj ključ od vlažnog, već mokrog papira,na koji se slovima prelila njena ishabana duša..

Svesno, kroz drhtave, vlažne ruke, birala je broj uramljen joj u svakoj vijuzi..

Niz kosu joj je lila kiša, lice spirao sjaj tame i kapi kreona, koje su slivajući udarale po betonu..

Znala je i nije marila ..

Dialling.. Again.. Dialling...

Promuklo „Molim“ s druge strane..

Muk kroz tišinu glasnih žica..  Huk kroz labirint ušne joj školjke..  Srce u grlu koje ne da reči da izađe van..

Sama, mokra, ukopana..

Ja sam Una“ – prozbori kroz stisnute zube – „kod mene je nešto što pripada  Vama...“

Advertisements

Molitva

Слика

Daljine..Zidine i Grad obasjan sutonom..Horizont se pretapa oblacima tmine i ozarjem sunca na izdahu..Na sve strane praznična euforija..Ne osećam je..Ne znam dal`da prepišem godinama il..Čudno vreme za ovo doba..Čudni Mi…Košava mrsi vlasi boje isprane kane,noseći miris tek procvalog pupolja breskve.. Pitala me da se pomolimo zajedno..pristao sam..Stepenicama odjekuju koraci, zvona iz blizine i nisu toliko strana i…Večernja molitva…Ljudi bez nade.. i Mi.. tu na pragu Novog-starog više od 12 godina..I opet ćemo mirno zagrliti jedno drugo kao da se ništa nije ni desilo..A ko sam ja da ne oprostim?! Neće joj biti prvi put kao što znam da nije ni poslednji..i neće me utešiti to što sam siguran da će se uvek vraćati meni, iznova..Odjecima starih stepenica prihvatiću izvini po ko zna koji put hrleći sa njom ka zalasku.. jer Čovek je stvoren da prašta, bar ja jesam, što je savršeno znala..tu u Beogradu iz kog nismo potekli ni Ona niti ja…