Beli očnjak

Udaljena svetlost kroz koju se dan bliži početku.. daleka, blistava, mekana.. Okupani mirisi grada, isprani pločnici noćne narandžaste straže, valovit asfalt okrnjen još kojim besnilom automobila i pokoje parče stakla  nesmotrenosti čoveka početka vikenda..

I sve naizgled bučno…

Zavijena marama oko vrata pružala joj je utehu od inja koje je padalo sa kose.. i opet se žalila, i opet je bila utopljenica Titanika, ona jedva preživela.. jedva, kroz očiglednost neočiglednog neuočavanja.. rotacija zemljine ose.. Ona daleka nepoznata i sebi – Žena..

Ne. Nije me bilo. Jer nisam hteo biti čulo sluha i ove noći, čulo koje sve razume i spremno je uvek pružiti nadu svakome sem sebi..

Noćas je mesec pevao sonatu preobražaja.. pevao jako, na momente zavijao kroz pokoji tračak oblika..

Kao vuk menjao sam dlaku, sav olinjan stresao i poslednju i go krenuo.. Vuk podsmeha, satire, svakodnevnice, vuk svačijih navika sem sopstvenih.. Vuk bez dlake.. na mesečini.. i novo nepoznato za svo dobro staro koje se danima prevrće po jastuku..

vuk

Jedno je odavno zapisano – Vukovi ne puštaju suzu, jer nemaju prava na to, zavijaju i urliču očiju suvih.. Njima nije dozvoljeno, dok je Svakom poznatom im dato pravo onog koji sme oplakivati sopstvene niti sudbine, neŽivota i tokova…

I stoji tu, Vuk bez dlake na odsjaju meseca punog.. Stajao je još koji tren dok nije zašao za oblak.. Mesec i on.. Krenuo je u novo jutro, novi dan..  Da li će ga dočekati onako kako je želeo – MožDa.. Jer Vukovi ne puštaju suze, iako je ovaj to jarko želeo..

Udaljena svetlost kroz koju se dan bliži početku postajala je jarka, bliska i sve intezivnija..
Mirisi kroz čula, osmeh kroz hladne dlanove iscrtane linijama hiromantije, KaPut za Put u novi dan.. staza koja će voditi..

I sve naizgled tiho…

Advertisements

Za tren…

Tumaramo u prazno.. hodamo, lutamo, gubimo se, vraćamo, odlazimo..

Svet se pretvorio u Materiju, nažalost ne Onu iz koje je i proistekao..

Gledamo sebe u ogledalu tražeći još koju sedu. .neki tražeći Sebe, neki diveći se.. Nismo ni svesni kako Nam se smeje refleksija s druge strane…

Pitajte dva čoveka – Šta je za Tebe bogatstvo? – odgovoriće različito, možda, al svešće se na isto. Došla su takva vremena, za nas Neke egzistencijalna, za druge neke profitabilna..bilo i biće..trajalo i trajaće..

kroz zalazak...do izlaska...

Oblaci su sudarali… reka se uzburkala… a ja sam im se divio… i ne samo njima, već i paru koji je sedeo na klupi.. Razdragano, duvajući maslačak, trčala je oko njih devojčica, smejući se… Nasmejao sam se i ja, glasno, iako sam u pogledu prolaznika pored sebe osetio prodor misli – Čemu li se smeje ova Budala?! – i bio sam sretan na tren…Baš ta devojčica kojoj ni ime ne znam, huk vode, plovidba talasa učiniše Tren nezaboravnim za mene…

Ljudi ulaze u naše živote, izlaze iz njih sa tragom ili bez, ljude zaboravljamo – to je u ljudskoj prirodi…možda…ali trenutke provedene sa njima – nikada – bar ja… Za Vas ne znam…