Vrelo neŽivota

I dok je voda vrila,ostavljajući trag daha za sobom u vazduhu,znao sam da sam na istom mestu kao pre dvadeset godina..

Labud,jedan za drugim,jeli su joj iz ruke,moje detinje platonske ljubavi..Samo,više nije bila klinka,ni ja klinac,ni labudovi ružni Pačići…Vrelo je vrilo ostavljajući još jači trag sparine oko nas u ozonu…Kao da se sve zaglušilo i stalo… Zamrznut tren…Obgrljena ruka oko pasa,miris tek procvalih maslačka..Tišina,dah koji je para i jedna Ruža u polju punom karmina…Pačići su nestali odavno… Nismo ni pokusavali da ih vratimo…jer bili su tu u nama,zakopani…Bes u meni koji se kupio više od decenije i… Krik „Manjaaaa..“ iz mog toraksa rasuo se podnožjem Igmana…Smejala se kao dete,što donekle jeste i bila..Uhvatila me za ruku,tek ovlaš spustila poljubac na moje usne i povela preko drvenog mosta…

Vrelo Bosne, F BiH

Vrelo Bosne, F BiH, 2012.

„Nahrani ga, zavoleće te“ – rekla mi je,dok se nagnuta nad ivicom pružala ka pticama koje nikad ne polete.. Poslušao sam je…Nevinim osmehom deteta rekla mi je sve Žena od trideset leta..Kao da nije proživela Pakao,sve krugove Čistilišta,kao da ih i danas ne živi…kao da ih ne živim i ja…Znali smo dobro,da kad napustimo taj dan,labudove,vrelo…da više ništa neće biti isto kao ti trenuci zakopani u beznađu vremena…Jer nekada davno u nekoj dalekoj zemlji živeli smo Ona i ja…i bili samo Deca koja nisu nikog krivila ni za šta! Možda je ipak trebalo…Možda treba sada…a možda neka srca ne kucaju da bi mrzela ,ma koliko bila spremna na to…

Advertisements

Bojama plavetnila

Nađoh je zakopanu u starom prtljagu, skrivenu od pogleda..Delić Sebe prenela je na mene kada sam je video, posle toliko vremena…To plavetnilo kakvo nema ni u bojama duge sve je govorilo.. Daljine su odzvanjale, stara vremena dozivala…u meni sve je gorelo…detinjstvo,vikendica koja ne postoji,slike roditelja,plivanje u žaru nevinog nespokoja,Seobe… Poželeh da se trgnem, okrenem glavu, preusmerim tok misli,ali ne.. Nije mi uspevalo..kao ukopan,stajao sam i gledao !!!

 

Jablaničko jezero, F BiH, 2012.

Jablaničko jezero, F BiH, 2012.

I ona je gledala u mene svojim očima boje tirkiza…Nemo…Nemuštim jezikom prenosila mi stara sećanja ćuteći tu, kraj puta! Nadao sam se da ćemo se sresti nekad, samo Nada je jedno, a Stvarnost drugo. Kažu da su oči i njihove dubine ogledalo čovečije duše…ako je tako, svojom Tišinom rekla mi je toliko toga! Čak i nešto što nisam želeo znati…Uhvat za dlan pun znoja, ruka u ruci, vlažne obe…i put u Novo Nepoznato staro godinama – ćuteći…bar ovog dana…Ipak dug je put do noći, ooo Daaa, znam (za)sigurno…

Jezero ostade iza nas..i deo mene, ukopan tu – u vremenu…

Jul,2012.