Hram

Ne sećam odkud se zadesih ovde na rođendan mi 2011. godine…

Da mi je bio usput, nije.. I da se ne lažemo nisam „preterani“ vernik.. Ponekad zapalim sveću, dok mi samo mesto paljenja nije važno, već Namena..

Samo tad je enterijer bio zatvoren, ulazilo se kroz drvena vrata i mogao si videti gomilu skela i majstora.. Nije bilo sveća, ni gomile suvenira, ni turista, ni.. I sve mi je izgledalo nekako neukaljanije, neeksponiranije nego danas…

Nedovršen u svojoj savršenosti Tišine dok osluškujući eho sopstvenih koraka i krila golubice koja leti kroz njega zamrzneš tren u oku zauvek…
Nađoh ga u starom telefonu.. možda mi je put, što bi rekli, bio namenjen.. ko zna…

Hram

 

I moradoh da joj se vratim..  ne znam zašto.. možda zbog Svetlosti koja me je obuzela na tren ili zbog Golubice u letu i topota krila u Njemu…
Možda zbog datuma, tog 6.-og aprila, kad je nastala, kao i ja, il’ što želim preokrenuti životni tok.. otići dublje i dalje od bilo koga poznatog mi..
Možda i neću uspeti, ali ću znati da sam bar sam pokušao…
Makrokosmos, Bog, Viša sila..  Zovite To kako želite.. ali budite svesni da će Vam u bilo kom obliku uzvratiti na bilo koji način baš kad To najmanje budete očekivali i nadali se…

 

 

Advertisements

Avala

Sve sam Ti rekao ove noći ćutnjom…

Sedela si preko puta i gledala očima boje kestena kako mi usne koje miruju sklapaju rečenice vezane nitima… Vreli vetar nosio je drvene kišobrane planine…

Sreo sam te tu prvi put jednog leta… Haljina kroz užarene izdisaje Sunca i tvoja refleksija podno spomenika…

– Izvini, jel možeš da me slikaš? – upitala si…

I dok sam pokušavao da Te uklopim u horizonte „izlete“ mi misao izrečena naglas – Prelepa si !

– Hvala. I ti si sladak tako plav.

Ukočila si me, znaš…
Osetio sam mučninu, jer obično, ma koliko se busao u prsa, spetljan sam u takvim trenucima…

– Pogled je božanstven odavde , zar ne ?

  O Daaaa, a i Ti ! – prećutah.

Avala

I taj tren dok sam ti vraćao mobilni, taj momenat kad su nam se vlažne ruke dodirnule, taj sjaj u tvojim očima kojim si me pogledala ispod obrva trajao je kao beskraj…

– ‘Si sam, hoćeš da prošetamo ?!

Sapleo sam se o mermernu ploču na što si se nasmejala.

– Izvini.

– Što mi se izvinjavaš, sam si se sapleo. Nisam te ja gurnula.

I popili smo kafu na zalasku Sunca..
I čavrljali..
I pali su pogledi u tami..
I slikao sam Te tamo gde si želela.. i kako si želela.. I Tebe sa sobom… I sebe sa Tobom…

I evo noćas dok smo sedeli u mraku, dok su se misli rojile kao buktinje, nisam Ti izgovorio ono što Ti meni jesi…
Nisam smeo…

Smatraj to delom mog kukavičluka ili više straha što sam se „opekao“ desetine puta..
Smatraj da me tek pronalaziš kao što ja pokušavam pronaći sebe kroz nevreme od Ljudi.. Kao što sam te noći pronašao Tebe.. ili Ti mene…

P.S. Hvala ti na vožnji linijom 400… Pamtiću je.. Znaj…

Postajanje

I dođe dan duži od decembarske noći…

Pod starom pomalo za’rđalom kapijom ocrtanom kapima vlage, čekah..

I dođe San koga nema u jutarnjoj izmaglici..  I Java koja me traži decenijama..  Dođe na tren i Nada, pa zastade…

I zagrliše me oko vrata, tu kraj stajališta bezDana..
Čuh im otkucaje srca, prejake.. Osetih im treptaje davno izgubljene, pomešane u Zagrljaju sa mojim očekivanjima..

Bio je prejak, ne prijateljski, niti ljubavni, onaj čudni koji ti kaže da si ipak negde nekom još uvek potreban..

I grlile su me, zajedno, pa naizmenično, nisu ispuštale iz naručja, dok sam preko ramena im ugledao i poslednju zvezdu koja pada..

postojanje

I dođe i Želja.. ona u kojoj izgaraš.. odjednom, nenadano..

I zagrli me, tu, na ivici.. Stisak joj je bio najjači, damari koje mi je dahom prenosila, najtremorniji.. zadrhtao sam u njenom naručju .. predao se njenom zagrljaju.. izgarajući…

I San je bledeo..
I Java se udaljavala..
I Nada je popuštala svoj stisak lagano..

Ali Želja ne. Bila je najupornija u svom dahu prenosa..

Želja koja me obgrila bez popuštanja, srama, stida..  I nastavila svoj ples, tu na doku nijansi od boja kojima mi je šarala rožnjače, dodirivala telo, umivala lice..

I dođe Želja ovog jutra kraj noći neStajanja.. i ostade mi u zagrljaju.. misleći da će se tu sviti zauvek..

Misao.. tren koji popušta .. osmeh koji bledi kroz opozit neOčekivanja ..

Da li joj je kraj ili novi začetak ?!

I polako je prolazio dan duži od decembarske noći…

 

Poželeh je…

Hodala je ka zalasku Sunca posle dugih Kiša..

Videla je Sebe u njegovom odrazu..Bose noge u vlažnom pesku..Sjaj koji muti tamu..

Oblake je nosio vetar kroz horizont, kao i njene vlasi boje medovine..

Ona..ka zalasku..talasi i eho Jadrana...

Ona..ka zalasku..talasi i želja…

Poželeh je..možda ne onako kako muškarac želi ženu..

Poželeh je..možda ne onako kako noć vapi za danom il starac za svojim morem ..

Poželeh je..kao u nekom starom filmu..kao Damu sa kamelijama..kao ono što želi biti,a ne uspeva.

I ne znam dal je želela ona mene dok me je okrenuta leđima dozivala svojim mukom, da samo budem Tu, iza..da bi bila sigurna da nije Sama..

Poželeh je..mada znam da nije trebalo da je dozivam svojom željom, makar i nemom..

Sada je tu, a želja kao želja.. Ako se ispuni, ostaje nam samo žal za starim vremenima, kada smo želeli isuviše jako… 

Kolona kreće

...

Zauvek..u nizu…

Dugo sam razmišljao da li da „objavim“ ovu pesmu bilo gde.Imao sam nešto malo manje od petnaest godina kada je nastala.Neko vreme kao dete proveo sam na bosanskim zgarištima.Rođen sam u Sarajevu i sva zbivanja davne 1992.godine dešavala su se u vreme oko mog rođendana, 6.aprila…Nekako simboličan datum-dan oslobođenja Sarajeva od fašizma,dan kada je Beograd sravnjen sa zemljom,dan kada sam morao da odrastem…

Moja majka koja je nepopravljivo verovala u duh „Bratstva i Jedinstva“ (osnovna škola koju sam pohađao zvala se isto tako,škola u kojoj sam od medicinske sestre na sistematskom pregledu nekada davno dobio šamar-jer sam uporno tvrdio da sam po nacionalnosti Jugosloven pošto za drugu nisam znao) u vreme „primirja“ 1994.godine vratila nas je u naš rodni grad,a ta „primirja“ bila su vremena kada se najviše stradalo i ginulo.Gledao sam kako mi granata raznosi drvo koje sam najviše voleo,sa koga smo mi,deca iz ulice,jeli najslađe plodove ikada..Gledao sam kako se pola babine i dedine kuće urušava od Nato bombi sa nebesa..Gledao sam kako Čovek na ulici krvari do smrti,dok sam između rafala snajpera pokušavao da se provučem do Dejanine kuće ni par kilometara daleke,samo da bi smo se družili,čitali knjige…Gledao sam… I počinjao da mrzim…a nema ništa gore od mržnje koja se kao avet zavlači u kosti deteta…I nekako je došao kraj svemu, svemu onome u šta su me učili,ubeđivali pod plavom kapom s petokrakom na čelu i crvenom zastavom oko vrata..Nekako je dolazio kraj moga detinjstva,onog bezbrižnog…jer morali smo krenuti u nepoznato..krenuti ovaj put zauvek…

Kolona kreće, put je dugačak

u duši nemamo nade ni tračak

gorki je čemer u srce srast’o

zbogom moj kraju u kojem sam rast’o.

Zbogom prva i poslednja ljubavi

svoj život bez mene ti obavi,

obavi život pa valja nam mrijeti,

a sutra nas Bog možda neće ni htjeti.

Smrznuti orah –  i ti si moj brat

zajedno preživesmo mi cijeli rat

sad tuđa ruka će da te seče

dušmani dolaze, kolona kreće.

Kolona kreće, odječe plač

đavo je smrti svoj spustio mač

da uništi ljubav,da uništi nas

da pospe po nama sotonski glas.

Kolona kreće, put je dugačak

u duši nemamo nade ni tračak

gorki je čemer u srce srast’o

zbogom moj kraju u kojem sam rast’o.

I kada me put danas navede u Sarajevo,i ono Istočno i ono Zapadno, samo vidim da se sve promenilo…da Sarajevo nikad neće biti što je nekada bilo…jer naposletku grad čine ljudi,a od Sarajlija ni traga ni glasa..Nadje se poneki,doduše,u promilima.

A ja…Danas ne mrzim nikoga.Jednostavno to ne umem.Mislim da nikada nisam ni mrzeo,neka srca nisu predodređena za to.Samo znam da sam bio povređen,ranjene detinje duše kojoj su se srušile sve kule od karata…I nije to što je kuća zarasla u šiblje i korov,što babe i dede više nema među živima..Ma nije ni ta prokleta snajperska paljba pod kojom sam trčao do Dejane..Nego taj miris koji se širio kroz celo dvorište,opijao nas decu,ukus koji nam je terao vodu na usta..a koji je nestao samo pod jednim praskom… Nedostaje mi

Dobojska 48. Kuća u kojoj sam proveo detinjstvo, u kojoj je rodjena moja mama...danas je od nje ostalo...nema ni trešnje, ni starog oraha sa ljuljaskom...a nema ni Nas. ..

Dobojska 48. Kuća u kojoj sam proveo detinjstvo, u kojoj je rodjena moja mama…danas je od nje ostalo…nema ni trešnje, ni starog oraha sa ljuljaskom…a nema ni Nas. ..

Pepeo i Žar

Deligradska ulica,Beograd

Deligradska ulica,Beograd

Noćima sam s mukom tražio smisao u svojoj klonuloj duši lutajući u podzemlju najmračnijih senka pustoši, Pokušavajući da ugušim večni oganj što se hrani mojim isušenim bićem…Ponekad bih sklapao oči, sanjajući daleke i hladne ravnice, čeznući za počinkom mirnim pod njima, kako bi s Njom i bol nestao što ledenim prstom ispisa mahnitost i obeleži ispijeni odraz moj… Nekada..Noćima…

Sinoć sam čućeci gledao pustu ulicu i s osmehom u sebi pitao se dal’ sam beo sa crnim, ili crn sa belim prugama..kao zebra na putu preda mnom..Otišla je, a ja sam lutao i…bio sam srećan..bar mislim da jesam…jer ono što sam osetio ni pola veka stara i pusta Deligradska nije stigla da upamti..bar se nadam da nije…

Nasmešio sam se, okrenuo i nastavio dalje put, u ledenu i kišnu noć..

 

Razlike istih (Ne)izrecivosti

repost

Mislio sam isti smo-bar su oko nas govorili tako…

„Oboje niste ni za šta,sprcali trideset i koju u dupe,nit’ šta radite, nit’ će šta biti od od vas…“ – i rojilo se gomilu Niti sa usana roditelja.  Oni koji su sebe nazivali „prijateljima“ dali su si još više slobode. -„Morate da se trgnete iz ništavila,imate ustaljene obrasce ponašanja koje ne menjate,morate da… a ti,Dejane posebno,kriješ se iza bolesti..Znaš onu knjigu ‘Kako do sreće…’putevima Nade..“- i tako u virtuozni cirkulus,do besvesti.

Mozak mi je tutnjao kao na promaji,kao trigeminalna neuralgija..iz dana u dan isto „Slovo“. Od Mojih ni promene – „Aloo,doktore,probudi se..Ti spavaš..Život prolazi pored tebe..“ Od Njenih – „Zaposli se bar sa srednjom,sad smo  sredili taj državni tako da…“

Često sam znao buljiti u ispranu tačku na zidu pitajući se da li su upravu!? A sa druge strane šta su oni postigli u svome?! Istini na volju,imaju me,znam da ih ‘boli moje često ništavilo’.Davno pročitah negde da je čovek ‘uspeo’ u životu ako iza sebe ostavi porod,zasadi drvo i napiše knjigu. Zbunjen! Tačka je i dalje isprana. Ako je uspeh imati dete – to je bar lako – jedna ejakulacija reši sve…Ali neću to dete hraniti žvakama,niti ga povijati starim novinama – još manje dati mojima, ili ne d’o Bog – Njenima da ga čuvaju! (ne što ne podnosim Njene,ni ne znam ih,al mi je Ona dovolljan primer) A i dovoljno mi je što vidim gde sam,što ona ne uviđa – Na Balkanu-iz kog želim skresanih krila odleteti što brže i dalje.Možda do Meseca,nazad sigurno ne.

Noćas smo se posvađali po ko zna koji put. Ona to zove „raspravom“. Ja smaranjem i trošenjem vremena za koje bih mogao prebrojati preko 200 zvezda na nebu ili zagrliti drvo i osetiti kako mi njegova stara duša prenosi smisao prošlih vremena.Noćas sam video da su svi u zabludi što su nas smatrali „Istima“,jer daleko smo od toga!

O Neeee!!Ne želim skup automobil.Tabanića fijaker mi je smisao sata!Ne želim sedeti u spa centru i čvariti se dok ne isplazim jezik ili kolabiram „da bi mi se unutrašnje pore otvorile“!Ne želim brijati pubični predeo da bi u tom istom spa centru,ako mi slučajno spadne peškir, bio „u trendu“!!! Želim ustati iz kreveta,protegnuti noge,popiti kafu i blenuti u drvo gledajući različite nijanse zelenih…Zapaliti cigar…Vrisnuti na sav glas ako mi dođe tako,ne brinući da li će se neko okrenuti i pitati- „Šta nije uredu sa njim?!“..Jer to sam Ja – Dejan izjutra i Dejan iznutra! Ona to ne želi…nije želela ni Ona predhodna..ni Ona pre nje…jer to je „uzalud bačenih dva sata!“..Mogli smo obići pola grada,kupiti četvrt izloga,popiti kafu u fency lokalu,mogli smo biti primećeni u „Društvu“…Mogli smo… Alooo ,stani ! Dokle da živim za moje,njene,Onu predhodnu i Onu iza!?Dokle da živim za druge!? Ne dam svoja dva sata ujutru ako su i u podne!

I gde se tu uklapa dete?! Ona ga želi u džipu,sa unazad ugrađenim Chicco kolicima..Ja da je držim u naručju pola dana i posvetim joj se (nadam se da će biti ona). Samo je na Balkanu besmisleno biti muško sa diplomom, koje će voleti svoju ženu,podržavati je ako se želi posvetiti karijeri,dok on brine o detetu,održava dom..

Tačka je i dalje isprana.Stoji da sam dr mr stom., nezaposlen,kao i ona, koja se pretvara da radi zbog… Njeni imućni,situirani i tu su na svaku suzu.Ja to ne umem. Plakati lažno i trošiti tuđi novac. (imam ujaka koji mi pošalje ponekad iako mu ne tražim i kome ću i posle groba biti zahvalan) I nije me sramota pospremiti tudji stan,očistiti izlog,prodavnicu..radi čiste egzistencije,jer mene,ta jedina „kurva bez koje se ne može-pare“, ne privlače.

I u čemu je razlika među nama? U percepciji života,svega što nas (ne)okružuje…Ona će i dalje juriti spiranje celulita sve 50 kg sa krevetom,a ja.. Ja ću za to vreme lajati na zvezde i biti ponosan,iako će žena koja se slučajno zadesi tu,odskočiti na stranu i reći – Ludaku ! Ja ću grliti drvo i bežati što dalje od materijalnog,u moju kolibu podno planine gde ću biti ono što sam – Svoj! I ne kažem da se neću promeniti,da neko novo jutro ili noć neće doneti (neku novu dominu koja će arlaukati na mene-magnet sam za njih,ne znam zašto) posao,novu ljubav,novo drvo za grljenje… Al’jedno znam- da i Ona koja ne voli čuti o Onoj pre Nje ,ne razlikuje se puno (sem DNK) ,jer isto žele : tipa koji vozi besna kola,vilu dvospratnicu,posao ‘iz snova’-ma šta to značilo i ravnotežu „u sebi samima“-sve ispod hiljadu maski od kreona.

A ja ću za to vreme biti svoj.Kupati se na kapima kiše,vrištati jutru na komšijino drvo dok „ne dođem sebi“,lajati zajedno sa psom na ulici i pričati sa njim i ostati… – kako su me One nazvale – Budala – koja je svesna svoga ludila.Porez na to još nije uveden.

01.04.2014. Timočka krajina