Ostrvo

Još jedan izdisaj Sunca preti talasima horizonta preda mnom..

Panta rei..

pa iznova..

u circulus virtuosus…al’ to je život..

Gledam ga i osećam kroz svaku poru reke koja diše, kroz svaki šum lišca daljine nošenog vetrom..

...ka Velikom ratnom...

…ka Velikom ratnom…

Ladja je isuviše slaba za nas dvoje.. Neće ove stare daske od kojih je skovana izdržati težinu Naših života..misli..osećanja..ega.. Preteški smo jedno drugom..a tek njoj..

Osećam buru koja nadolazi.. Sprema se da ostavi svoj trag nad Ostrvom.. Trag koji smo tamo nekada ostavljali mi.. slovima urezanim na nekom drvetu… i..

Voleo bih da ovo nije istina, da preokrenem tok i zapišem tamo duboko u šumi – živeli su srećno do kraja svojih života.. Samo što oboje znamo da bi to bila ironija koju ni Dunav ne bi podneo..

Tama će uskoro da ugasi vid.. Okrenućemo još jedan krug, pa..

Toliko sam sebi ipak ostao dužan…

Advertisements

Za tren…

Tumaramo u prazno.. hodamo, lutamo, gubimo se, vraćamo, odlazimo..

Svet se pretvorio u Materiju, nažalost ne Onu iz koje je i proistekao..

Gledamo sebe u ogledalu tražeći još koju sedu. .neki tražeći Sebe, neki diveći se.. Nismo ni svesni kako Nam se smeje refleksija s druge strane…

Pitajte dva čoveka – Šta je za Tebe bogatstvo? – odgovoriće različito, možda, al svešće se na isto. Došla su takva vremena, za nas Neke egzistencijalna, za druge neke profitabilna..bilo i biće..trajalo i trajaće..

kroz zalazak...do izlaska...

Oblaci su sudarali… reka se uzburkala… a ja sam im se divio… i ne samo njima, već i paru koji je sedeo na klupi.. Razdragano, duvajući maslačak, trčala je oko njih devojčica, smejući se… Nasmejao sam se i ja, glasno, iako sam u pogledu prolaznika pored sebe osetio prodor misli – Čemu li se smeje ova Budala?! – i bio sam sretan na tren…Baš ta devojčica kojoj ni ime ne znam, huk vode, plovidba talasa učiniše Tren nezaboravnim za mene…

Ljudi ulaze u naše živote, izlaze iz njih sa tragom ili bez, ljude zaboravljamo – to je u ljudskoj prirodi…možda…ali trenutke provedene sa njima – nikada – bar ja… Za Vas ne znam…

Bojama plavetnila

Nađoh je zakopanu u starom prtljagu, skrivenu od pogleda..Delić Sebe prenela je na mene kada sam je video, posle toliko vremena…To plavetnilo kakvo nema ni u bojama duge sve je govorilo.. Daljine su odzvanjale, stara vremena dozivala…u meni sve je gorelo…detinjstvo,vikendica koja ne postoji,slike roditelja,plivanje u žaru nevinog nespokoja,Seobe… Poželeh da se trgnem, okrenem glavu, preusmerim tok misli,ali ne.. Nije mi uspevalo..kao ukopan,stajao sam i gledao !!!

 

Jablaničko jezero, F BiH, 2012.

Jablaničko jezero, F BiH, 2012.

I ona je gledala u mene svojim očima boje tirkiza…Nemo…Nemuštim jezikom prenosila mi stara sećanja ćuteći tu, kraj puta! Nadao sam se da ćemo se sresti nekad, samo Nada je jedno, a Stvarnost drugo. Kažu da su oči i njihove dubine ogledalo čovečije duše…ako je tako, svojom Tišinom rekla mi je toliko toga! Čak i nešto što nisam želeo znati…Uhvat za dlan pun znoja, ruka u ruci, vlažne obe…i put u Novo Nepoznato staro godinama – ćuteći…bar ovog dana…Ipak dug je put do noći, ooo Daaa, znam (za)sigurno…

Jezero ostade iza nas..i deo mene, ukopan tu – u vremenu…

Jul,2012.