Nemiri

Noćas sam usnio san satkan od pepela i praha nesavršenosti… Ni nalik onom TrnoRužicinom.. San koji ne sme da se sni.. U njemu nije bilo prinčeva ni belih konja, lordova ni zamkova, niti vila i kula od peska nikada dovršenih…

Stajala si u uglu sobe razmazujući karmin po uglovima usana… Nizala si reči jednu za drugom dok si se igrala šibicama poput devojčice koja to nikada nije umela biti… Palila si ih.. Miris fosfora širio je nozdrve ostavljajući gorak ukus na svakoj papili…

Mislio sam da ne znaš dok si savršeno znala šta ti je činiti… Rukom si prešla po prašnjavom stolu dok su ti usne bridele od neizgovorenog… Niti crne rasprarane haljine klizile su podom unoseći nemir u svaki ugao četverokuta…

Pepeo i prah

Noćas sam mislio da sanjam dok sam Te gledao kako obilaziš oko mene kao oko neupaljene logorske vatre… Samo jedna preostala šibica bila je dovoljna da neupaljena razbukta plamen koji je goreo duboko u nama… koji je pevao tražeći ono za šta oboje nismo bili spremni u svojim neizborima…

Prozborila si tišinom…
Plamen je obasjao tminu…
I došao je kraj iluziji od sna

Noćas sam mislio da sam usnio san satkan od pepela i praha nesavršenosti dva isprepletena ljudska tela kojima nikada nije bilo dovoljno samo njihovo postojanje…

 

 

 

Beli očnjak

Udaljena svetlost kroz koju se dan bliži početku.. daleka, blistava, mekana.. Okupani mirisi grada, isprani pločnici noćne narandžaste straže, valovit asfalt okrnjen još kojim besnilom automobila i pokoje parče stakla  nesmotrenosti čoveka početka vikenda..

I sve naizgled bučno…

Zavijena marama oko vrata pružala joj je utehu od inja koje je padalo sa kose.. i opet se žalila, i opet je bila utopljenica Titanika, ona jedva preživela.. jedva, kroz očiglednost neočiglednog neuočavanja.. rotacija zemljine ose.. Ona daleka nepoznata i sebi – Žena..

Ne. Nije me bilo. Jer nisam hteo biti čulo sluha i ove noći, čulo koje sve razume i spremno je uvek pružiti nadu svakome sem sebi..

Noćas je mesec pevao sonatu preobražaja.. pevao jako, na momente zavijao kroz pokoji tračak oblika..

Kao vuk menjao sam dlaku, sav olinjan stresao i poslednju i go krenuo.. Vuk podsmeha, satire, svakodnevnice, vuk svačijih navika sem sopstvenih.. Vuk bez dlake.. na mesečini.. i novo nepoznato za svo dobro staro koje se danima prevrće po jastuku..

vuk

Jedno je odavno zapisano – Vukovi ne puštaju suzu, jer nemaju prava na to, zavijaju i urliču očiju suvih.. Njima nije dozvoljeno, dok je Svakom poznatom im dato pravo onog koji sme oplakivati sopstvene niti sudbine, neŽivota i tokova…

I stoji tu, Vuk bez dlake na odsjaju meseca punog.. Stajao je još koji tren dok nije zašao za oblak.. Mesec i on.. Krenuo je u novo jutro, novi dan..  Da li će ga dočekati onako kako je želeo – MožDa.. Jer Vukovi ne puštaju suze, iako je ovaj to jarko želeo..

Udaljena svetlost kroz koju se dan bliži početku postajala je jarka, bliska i sve intezivnija..
Mirisi kroz čula, osmeh kroz hladne dlanove iscrtane linijama hiromantije, KaPut za Put u novi dan.. staza koja će voditi..

I sve naizgled tiho…

Utorak

I Noć koja odmiče.. mračna..
I Jutro koje sviće.. osvetljava..
I Dan koji nadolazi.. kišan, sa upaljenim fenjerima ulice…
I Dah koji briše po staklu priču tmine.. Dah oduzetosti kraja novog početka..
I zgužvana Posteljina obrisanih feromona.. miris širi Čulo..
I Soba prazna.. s plejera zvuk koji volim.. Zvuk koji dahu uliva smisao, tami svetlinu, fenjerima tamu..
I Ti.. koja nestaješ iza zvuka.. iza ugla.. kraj pekare okićene ulice, dok prolaznici dovikuju.. viču.. urliču.. željni života..
I ja.. čijim žilama struji krv koja ledi dok na okno pada poslednji lipin list nošen decembrom..
I Utorak.. dan u nedelji četrdeset i nekoj.. utorak.. koji počinje..
I Mi.. kojih nema danas.. Mi, za kojima ostaje Tren ispleten paučinom kroz niti mirisa na jastuku Meseca koji gazi duboko kroz svest…

utorak

Deobe

I ništa im nije bilo važno, izgubili su se.Tu na pragu beznađa  i očaja stajali su i Ona i On. Dan se gubio u magli ne čekajući na njih dvoje.

Pomislila je – ma nije važno – ali lagala je sebe.. jer jeste i bilo je. Koliko je samo puta pala pod maskom straha braneći sebe od onog što ni ona nije znala da joj se dešava, vrištala u jastuk licem utonutim, lupajući šakama o krevet, braneći se od Njega, od Neizrecivog za nju. Skupila je kosu u rep trčeći preko ulice Njegoša. Čekao ju je još jedan uspešan dan radne žene u civilu kojim će braniti svoje misli. Čuće se sa drugaricama, ako bude imala snage izaći će na kafu posle posla. Mora da nastavi da se pretvara da je život smislen, da će jednog dana imati sve – kola, stan, decu na ovaj ili onaj način. Onaj je ipak lakši. Svi su joj tako govorili i sama sebi… jer stari, bliži se tridesetima. Ima sve, a nema ništa, dok nije svesna da ima ama baš sve. Možda je baš to dobro znala i umela da koristi.

Bol nije bio važan. Više nije ni znao šta oseća. Vid mu se mutio sa maglom vlažnog dana. Naglo je ustao pokušavajući da izbegne još jedan napad anksiožnosti. Kupatilo, hodnik, nazad, pravolinijski pa u krug. Pogužvani čaršavi nesanice, razbacana posteljina očaja. Znojavi dlanovi uz jak gastrični bol. Sve mu se mutilo. Seo je na krevet provlačeći prste kroz kosu. Dal’ da zapali još jednu da njome ubije kiselinu? Sedeo je na ivici nervnog sloma. Jer mu je bilo previše važno to što je govorio da više ništa nije bitno…

10151991_732516140114378_1470416238_n

„Ma ko jebe sve!“ – pomisli. Magla je parala grad, vlažnost vazduha zaudarala na jutro ostavljeno ispred njega. Suviše jako ka bedrima osetio je bol, ugledao beleg. Bol ?!  Dal’ ona postoji uopšte il’ se toliko stopio s njom da je otupeo, počeo da ne oseća, ne razmišlja. Otvori prozor puštajući izmaglicu u sobu. Navučena ofucana trenerka vukla se po podu dok je pristavljao kafu. Buljio je kroz otvore kuhinje u tačku u daljini. Klatio se osećajuči preveliku mučninu. Bio je prejak tu na ivici dok je sebe nazivao slabićem. „Vidimo se“ – znao je da nema smisao, kao i „Čujemo se“. Vrtiće u krug slova tastature pišući iz dana u dan jedno te isto, kucajući poruke, pokušavajući da Je nađe. Ili da opet izgubi sebe. Oči su ga žuljale. Suze nisu htele da krenu. Nije imao kome i kuda. Telefon je neprestano zvonio. Ako se javi vrteće istu priču s beznačajnim likom u krug. Otupljenost je obuzimala telo i um. Cigara dogorevala u pepeljari. Miris kafe ispunjavao je sobu. I osušene Lipe.

Dan je počeo odavno. Onaj u kome je besmisao dobila na smislu u vremenu neLjudi. Možda uspe da se progura kroz masu i ove svetlosti dok će mu nozdrve parati jedan isti miris – miris noći u kojoj je voleo strasno, ne samo telom, već celim duhom kroz mentalni orgazam, onaj u kome se trza svaki mišić tela…

….i miris D&G light blue….

Lipa

Dah..  jedan, drugi.. Izdah..

List, jedan, drugi..  Više ih ne brojim.. svuda okolo po parketu pišu sudbinu svog novog početka..  Ležim dok me kupaju svojim već požutelim zelenilom.. glava na boku.. bez pokreta jedan mi pada na dlan .. kroz prste pretvaram se u njegov kraj za novi početak..

Čučanj.. korak ka prozoru.. lice koje oseti hladnoću kroz polutamu..
Krik za Tren.. tren za osećaj koji će odneti košava kroz vazduh do…
Letim.. bar mi se čini.. levitiram to znam zasigurno.. gledam je kako igra svoj ples puštajući svaki svoj izdanak u nestanak dok postaje skelet.. Lipa..
Jači osećaj na mimičnoj muskulaturi, prozor koji želi da odigra udar sličan gromu.. branim telom.. neka ga još koji Tren na mom licu i suznim mi očima..

Zastava vijori, jedna, druga..  Petljaju se dok nestaju u mom novom dahu..
List na čelu, pa na oknu.. klizeći odlazi daljinama.. promrzle falange svakog prsta trudeći se drže..
Udah, jedan, drugi, treći – najjači..

Zatvaram oči.. slušam kako se jesen igra.. sekund i..

Vidim svod.. bledi nadamnom, nad drvetom, nad trenom odnešenim..  Još jedan krik busu u prolazu..  Deca koja se vraćaju kućama novog subotnjeg kraja..  Zamršena, pomalo zapuštena kosa ispod koje mi bridi koža kalvarije..
Osećam ga jako.. nadolazi.. sprema se da kao bura uništi noć koja traje isuviše dugo..
A ja..  Spremam se za udar onaj najhladniji.. svetla preko puta obeležavaju teritoriju strane Zemlje.. ja branim moju čekajući tren.. i..

Vidim ga..  svod postaje blagoplav..  jače plav.. plavlji.. Ne znam  da li mogu izdržati ovaj osećaj.. Hladnoća probija svaku kost.. koža kao da se suši.. i.. tu je.. Jutro, Osvit, hladna Zora okupana Beogradskim vetrom…

Izdah.. Okret.. Korak, prvi, drugi.. Sedoh na pod..

Prozor odigra svoju igru, jak prasak i hladnoća koja nestaje polako kao noć iza mene..

Škripa guma, vrata trole koja se otvaraju, glasovi ljudi koji mi paraju labirint..

Zažmurih drugi put..  Hiljade nijansi plave lelujaju tu nadohvat očne jabučice..
Ustajem gazeći po lišću osluškujući njegov šum.. I dalje titraji pred očima uz povremen osećaj levitacije..
Biće hladna ova zima, predosećam.. Zveketi prozora.. više ih i ne brojim..
Leđima okrenut odlazim ka vratima u susret novom nepoznatom..
Ovog novog trena želim samo da osetim još i miris pečene kafe.. ukus.. i polako utonem u novi dan..
Čudne su Nedelje..  Ponekada isuviše…

Susret

Ruža iz kamena kroz deo kapije stare vekovima.. Padao je sumrak kupajući reke u blizini.. Miris vazduha pretvarao se u miris cveća, kao da sluti da ću je opet sresti, tu, kraj stepeništa.. na istom mestu gde smo sedeli nekada i…

 

...kraj sVoda...

…kraj sVoda…

Zar sve što je ljubav, u bilo kom njenom obliku, zakopamo s godinama, gurnemo pod najdublje tepihe sopstvenog ega izigravajući nešto što nikada nismo ni sanjali da ćemo postati?!

Ostao sam isti, dečak u duši, u večitoj potrazi za životom, uvek željan, gladan novog Trena..

Glumila je najbolje što je umela, na visokim štiklama koje je nekada prezirala i usnama oblikovanim hijaluronom.. Bundom s jeseni, ogrnuta , nekada pobornik za prava životinja, otkrivala mi je novu sliku Nje..

Zar se stvarno menjamo… postajemo ono što nismo želeli ni u najgorim snovima ili se samo prilagođavamo društvenim „potrebama“ ? Dal’ moramo biti takvi radi sopstvene dobrobiti – gaziti svoja uverenja da bi opstali ?!

Pogodila me kao grom, kao odsjaj munje kroz vedro nebo.. Njen izveštačen govor, damsko držanje, njeno…

Ali mi jedno nije bilo jasno – zašto su joj ruke drhtale dok mi je gestikulirala njima pokušavajući da objasni svoj novi život posut laticama.. i zašto je univerzum odredio da se sretnemo na istom mestu na kom smo se nekada… I više od toga.. I dublje.. I dalje… do besKraja i natrag u večnost..

Prsten na ruci nije imala, mada reče mi da je verena.. Možda ga nosi oko vrata, da joj bude bliže srcu, ko zna ?!

O Neeee.. Ne mrzim je.. To bi bilo kao da gazim sebe, jer ipak sam sa Njom proveo više od dve godine zajedničkog života.. i delili smo sve tih studentskih dana.. meseci.. baš sve.. od korice hleba i dušeka rasutih po ishabanom parketu do sjaja zvezda kroz odsjaj suza povetarca…

Ne, ne  mogu čak ni na sekund da je prezrem dok se tako ljubopitljivo trudi „pljunuti“ u lice našoj prošlosti.. meni.. svojim nekadašnjim ubeđenjima..

…i opet.. drugi put u godini srećem je na istom mestu.. Neću prepisati spoj ni Vasioni, ni Bogu.. Proživeću ga kroz tren i sećanje na davna vremena..

Pružila mi je vlažnu ruku u znak pozdrava, zakoračila i izgubila se u svodu stepeništa i odsjaju već načetih svetiljki..

Seo sam na klupu zapalivši cigaretu, čekajući maglu sutona da preplavi Grad.. Dve reke.. i mene sa njima..

Ove noći biću Majstor starog dobrog Bulgakova..  zato što paran (bez)Broj meni nikad nije bio dovoljan…

 

Knjiga II

Hodala je korakom kakvim nikad pre nije. Kroz glavu joj se vrtela ista misao, iznova.

Saplitala se žureći u svom kasu, ali nije marila, ni za teturanje, ni za onog što će doći noćas, ni za roditelja koji ju je napustio… Po prvi put činilo joj se da ništa o čemu je pre brinula nema važnosti.. Bar ne u ovom trenu..

Držala ju je čvrsto privijenu uz grudi sa obe ruke. Otkucaji srca odbijali su se od knjigu i vraćali nazad ka njoj stvarajući joj jače damare u grudima. Drhtala je od trena kada joj se pogled sudario sa njegovim..

Al’ misao,  ime i prezime, odzvanjali su u svakom delu njene Svesti..

Šta ako nije to on ? Ako je pozajmio knjigu iz biblioteke ili od nekoga.. Mastilo je isuvise staro..  ne moze biti njegova.. taj broj telefona..

Glava joj je postalajala preteška. Počela je još više posrtati u svom hodu. Ušla je u prvi tramvaj koji je naišao ne odvajajući knjigu od grudi.

...naTren prvog susreta..

…naTren prvog susreta..

Na drugoj strani grada suton je uzimao svoj mah.

Približavao se kući naizgled sigurnim korakom. Otvorio je vrata, ušao u stan i po običaju bacio torbu i mantil na sofu, jer je znao da to nije volela. Seo je za sto sipajući si piće. Hrabrost mu je bila potrebna, morao ju je skupiti, makar i na način nesvojstven njemu. Morao joj je reći sve ono što je mesecima kupio u sebi,  što mu je grudi činilo prepunim.. ali po ko zna koji put nije znao kako će učiniti to.

Vrteo je čašu u ruci gledajući kroz prozirnu površ njene tečnosti. Nageo je i iskapio. Kazaljke na satu su se poklopile otkucavajući ponoć. Nije se pojavljivala na vratima.

Kroz glavu mu prođe misao na koju su mu se usne razvukle u blag osmeh –
sigurno je neko pomislio na mene.

Sipao je još jedno piće.. pa još jedno. Dok se približavao krevetu već je tonuo u polusan u kojem je osetio miris tek procvale breskve…