Knjiga II

Hodala je korakom kakvim nikad pre nije. Kroz glavu joj se vrtela ista misao, iznova.

Saplitala se žureći u svom kasu, ali nije marila, ni za teturanje, ni za onog što će doći noćas, ni za roditelja koji ju je napustio… Po prvi put činilo joj se da ništa o čemu je pre brinula nema važnosti.. Bar ne u ovom trenu..

Držala ju je čvrsto privijenu uz grudi sa obe ruke. Otkucaji srca odbijali su se od knjigu i vraćali nazad ka njoj stvarajući joj jače damare u grudima. Drhtala je od trena kada joj se pogled sudario sa njegovim..

Al’ misao,  ime i prezime, odzvanjali su u svakom delu njene Svesti..

Šta ako nije to on ? Ako je pozajmio knjigu iz biblioteke ili od nekoga.. Mastilo je isuvise staro..  ne moze biti njegova.. taj broj telefona..

Glava joj je postalajala preteška. Počela je još više posrtati u svom hodu. Ušla je u prvi tramvaj koji je naišao ne odvajajući knjigu od grudi.

...naTren prvog susreta..

…naTren prvog susreta..

Na drugoj strani grada suton je uzimao svoj mah.

Približavao se kući naizgled sigurnim korakom. Otvorio je vrata, ušao u stan i po običaju bacio torbu i mantil na sofu, jer je znao da to nije volela. Seo je za sto sipajući si piće. Hrabrost mu je bila potrebna, morao ju je skupiti, makar i na način nesvojstven njemu. Morao joj je reći sve ono što je mesecima kupio u sebi,  što mu je grudi činilo prepunim.. ali po ko zna koji put nije znao kako će učiniti to.

Vrteo je čašu u ruci gledajući kroz prozirnu površ njene tečnosti. Nageo je i iskapio. Kazaljke na satu su se poklopile otkucavajući ponoć. Nije se pojavljivala na vratima.

Kroz glavu mu prođe misao na koju su mu se usne razvukle u blag osmeh –
sigurno je neko pomislio na mene.

Sipao je još jedno piće.. pa još jedno. Dok se približavao krevetu već je tonuo u polusan u kojem je osetio miris tek procvale breskve…

Advertisements

Sa druge strane mantila-NeUrgentno

46699_737905286242424_1744763606_n

Sedeo sam zbunjeno.Bilo mi je gore no kad sam došao.Peti sat čekanja je isticao.Termometar u uglu je pokazivao iznad 30 stepeni.Miris fecesa širio se celom čekaonicom prenatrpanih pacijenata.Ležao je u ćosku na mobilnom krevetu.Za 5 sati koliko sam ovde niko mu nije prišao.Ni lekar,ni sestra,ni tehničar.Niko.Ljudi su otvarali vrata da dodju do daha,kao stoka u stampedu,ali ih je obezbedjenje uporno zatvaralo.Poneki zeleni mantil uzdignute glave prošetao bi povremeno holom,da pokaze svoj kompleks ‘svemoćnog Boga’.Pridjoh mu na tren.Jauci koje je ispustao čuli su se i na trećem spratu.Pogled mu se gubio u daljini neonske sijalice na plafonu.Već napukao i dalje sam pucao po šavovima!

Pomislih-Pomeri se,i da se onesvestiš,niko ti ne bi prišao,još ti je samo fraktura potrebna!?
No moj unutrašnji glas j.nog Hipokrata nije mi dao mira!Viknuh-SESTROOOOOO!!!!-kao da sam na sopstvenoj klinici!
Muk u čekaonici.Iz sobe broj 5 izadje žena,sa šminkom kakvom sam vidjao devojke po noćnim klubovima,utegnute uniforme.Pridje mi.
„Šta se derete ko da vas kolju!!?-reče.Pobogu,kako vas nije sramota,ovde ima i ležećih pacijenata,probudićete nekog pa….Odjednom sam video samo jarko crveni karmin kako se pomera,kao ping-pong loptica i obris beline koja vuče na dole..i…“Uostalom,šta vi tražite ovde?!“
Gde,ja se izvinjavam? – upitah ko zbunjeno dete,a ne kolega joj većeg „ranga“ koji namerno nisam hteo da pomenem!
„Gdeeeeee!!!???U Diznilendu!!! Ovde u urgentnom! Zašto ste došli!?
Sve sa knjižicom u ruci i uputom sa prijemnog šaltera malo je nedostajalo da kažem – „Na bal povodom Noći Veštica“,al’ ne dozvolih da mi jezik bude prebrz…Objašnjavanje izmedju nas trajalo je duže od pola sata,a kad sam upitao može li neko da „očisti“ deku da ostatak pacijenata ne bi kolabirao opet,dobio sam pogled nalik Hirošimi ’45.
Seo sam i ćutao.Bilo mi je veće zlo no kad sam stigao.Poželeo sam da sa zdravstvenom izadjem i trčim što dalje.No nisam nažalost dosao sam.Otišao sam do toaleta,da se umijem,pijem vode.Neki čovek je unutra presvlačio svoju nepokretnu ženu i bodrio je.Pljuskao sam se vodom-kapima,pa u slapovima.
Kad sam se vratio deke nije bilo.Seo sam opet i nastavio da čekam.Ne gine Nam zora-pomislih.
……………………………………………..