Puls , ne plus

Probah u jednu reč pretočiti sve ono što osećam ove noći, svu tu struju koja teče kroz telo koje žudi više no što želim…

Stadoh da udahnem maglu grada…

Bujica je bila prejaka, nosila me sa jedne obale na drugu..Talasi koje sam voleo nisu imali milosti – bio sam preplavljen.. Vir me uvlačio pa izbacivao do površi vazduha.. Mokar od „ljubavi“ u kojoj nisam ni sanjao da ću se naći…

Pridržah se za ogradu optočenu bakrom…

Reka, kao i život, šiba te svojim talasima dok te ne udari o pesak kad se najmanje nadaš da ostaneš tu, na njemu okružen školjkama i biserima…
Nisam sanjao jer znam da sam plivao.. i ronio plivajući…To je jedino u čemu sam dobar – u borbi sa vodom.. Uvek preživim nemoguće.. Osećam je kao svoj dom, kao sve ono što želim učiniti na tlu, van nje, a ne umem…

srce-anatomija

 

Hladna ruka klizila je do asfalta da ga dotakne dok ispušta bakar…

Biser je odskočio kotrljajući se niz ulicu, nestajući u odsjaju magle… Pogled ka gore, kap jedna, pa druga… Anatomija u zrnu peska i… Ni Ona nije znala da učini ono što joj je nekad bilo svojstveno, što sam smatrao magijom dočekanog jutra…

Kad znaš da imaš zlato, belo ili žuto, dok ti bakar klizi iz ruke, uveri se dobro da li vredi, ne po žigu utisnutom mu, već po Vrednosti koju, ako si dovoljno sposoban, možeš sam primetiti…

Advertisements

Deobe

I ništa im nije bilo važno, izgubili su se.Tu na pragu beznađa  i očaja stajali su i Ona i On. Dan se gubio u magli ne čekajući na njih dvoje.

Pomislila je – ma nije važno – ali lagala je sebe.. jer jeste i bilo je. Koliko je samo puta pala pod maskom straha braneći sebe od onog što ni ona nije znala da joj se dešava, vrištala u jastuk licem utonutim, lupajući šakama o krevet, braneći se od Njega, od Neizrecivog za nju. Skupila je kosu u rep trčeći preko ulice Njegoša. Čekao ju je još jedan uspešan dan radne žene u civilu kojim će braniti svoje misli. Čuće se sa drugaricama, ako bude imala snage izaći će na kafu posle posla. Mora da nastavi da se pretvara da je život smislen, da će jednog dana imati sve – kola, stan, decu na ovaj ili onaj način. Onaj je ipak lakši. Svi su joj tako govorili i sama sebi… jer stari, bliži se tridesetima. Ima sve, a nema ništa, dok nije svesna da ima ama baš sve. Možda je baš to dobro znala i umela da koristi.

Bol nije bio važan. Više nije ni znao šta oseća. Vid mu se mutio sa maglom vlažnog dana. Naglo je ustao pokušavajući da izbegne još jedan napad anksiožnosti. Kupatilo, hodnik, nazad, pravolinijski pa u krug. Pogužvani čaršavi nesanice, razbacana posteljina očaja. Znojavi dlanovi uz jak gastrični bol. Sve mu se mutilo. Seo je na krevet provlačeći prste kroz kosu. Dal’ da zapali još jednu da njome ubije kiselinu? Sedeo je na ivici nervnog sloma. Jer mu je bilo previše važno to što je govorio da više ništa nije bitno…

10151991_732516140114378_1470416238_n

„Ma ko jebe sve!“ – pomisli. Magla je parala grad, vlažnost vazduha zaudarala na jutro ostavljeno ispred njega. Suviše jako ka bedrima osetio je bol, ugledao beleg. Bol ?!  Dal’ ona postoji uopšte il’ se toliko stopio s njom da je otupeo, počeo da ne oseća, ne razmišlja. Otvori prozor puštajući izmaglicu u sobu. Navučena ofucana trenerka vukla se po podu dok je pristavljao kafu. Buljio je kroz otvore kuhinje u tačku u daljini. Klatio se osećajuči preveliku mučninu. Bio je prejak tu na ivici dok je sebe nazivao slabićem. „Vidimo se“ – znao je da nema smisao, kao i „Čujemo se“. Vrtiće u krug slova tastature pišući iz dana u dan jedno te isto, kucajući poruke, pokušavajući da Je nađe. Ili da opet izgubi sebe. Oči su ga žuljale. Suze nisu htele da krenu. Nije imao kome i kuda. Telefon je neprestano zvonio. Ako se javi vrteće istu priču s beznačajnim likom u krug. Otupljenost je obuzimala telo i um. Cigara dogorevala u pepeljari. Miris kafe ispunjavao je sobu. I osušene Lipe.

Dan je počeo odavno. Onaj u kome je besmisao dobila na smislu u vremenu neLjudi. Možda uspe da se progura kroz masu i ove svetlosti dok će mu nozdrve parati jedan isti miris – miris noći u kojoj je voleo strasno, ne samo telom, već celim duhom kroz mentalni orgazam, onaj u kome se trza svaki mišić tela…

….i miris D&G light blue….

Dve kule

Dve kule..

Kiša koja nije prestajala.. Magla.. i opojan miris D&G blue light-a koji me je vukao ka Tebi..

Vlažnost me gušila dok sam sam se klizao ispranim pločnicima..

Česma na uglu u znak sećanja na porodicu, na…

Dosta više ispiranja tvoje neurotičnosti i sopstvene nesigurnosti na meni.. Stigla si do ramena uzevši celu ruku, praveći se da ti je stalo.. Tebi je samo do Tebe i sopstvene koristi.. Meni su pored Mene i drugi bitni… i bez trunke interesa želim ih kraj Sebe.. jer ipak Draga, na kraju podvuci i zapitaj se.. ako si uopšte više od Materije i sposobna za to…

Al’ neka, navikao sam na to od Tebe..

 

                                             DANAŠNJICA

 

Dve Kule kroz gomile od Neba mame me ovog sutona..

Sastaćemo se i noćas tu..

I dok budeš pričala, ja ću gledati u njih..

Ne zameri mi, samo sam Čovek umoran od tvojih reči, dela, ponašanja.. Opet će kiša spirati ulice naših svakodnevnih susreta, ljudi se češati od nas.. Ti ćeš me grliti, ja ću se praviti da mi je stalo.. A onda ću te uzeti za ruku i reći ti Istinu – moju, našu..

Ne, ne bih izdržao da učinim suprotno, jer to ne bih bio ja.. Kiša će spirati naše obraze, a ti ćeš se pretvarati da si iznenađena i po dobro ti poznatom obrascu saliti na mene gomilu neslova sastavljenih u neshvatljivo..

Stajaću, kisnuću.. Zajedno sa tobom, pored Tebe bez Tebe..

Onda svako svojim putem..  iza nas će ostati One u gomili od kiše..

Ne, nemoj me zvati ove noći, ne želim opravdanja, reči izlizane od jezika..  želim dela..

Kad budeš spremna znaš gde ću biti.. u sutonu Dve kule Beograda..

Do tada,

Nekada tvoj, sada samo svoj.