Aleja

Neke dane brojimo dužinom senke…

Neke Mesecom skrivenim u krošnji, il’ Suncem horizonta…

Dođu u naš život, pa prolazeći ostavljaju ljušturu ljudi od koje smo se okrznuli slučajno…

Beograd

Drveće u nizu Balkana… Ti u zalasku…  NeVidljiva…

Saplićem se o sopstveni drvored lutajući alejom.. Al’ svako je moje.. obgrljeno po jedan put...

Nekako slutim.. Napuštaš je sa druge strane.. tamo preko, iza blizine… i to mi je doVoljno… 

Advertisements

Prolaz

Kroz kolonu Naoružanih Mislima prolazio sam stisnutih pesnica..

moj grad

Bilo je boja, nijansi, al’ su ih rezale.. jednu po jednu, u odjecima, kroz dan, pomračenje..

Senkama moleći za oproštaj nizale su se..

I učinilo mi se da ih čujem, ali sam ih video.. i stisnuo falange jače..

Pucanje trotoara kroz izlaz iz mase.. crno za belo.. oblak za daljine.. večnost za trenutak..

Prešao sam Preko gledajući ih kako se i dalje bore umrežene na sivilu betona..

Gavran

Probudih se u kasne sate, jer legoh u rane.. ne ležim, skačem kroz otkucaje srca .. rotaji sirena kroz zvuke polubučne ulice.. graške znoja vode me ka prozoru da dohvatim zrak, uhvatim se za njega i doživim trežnjenje od NeSna, od Sebe kroz maglu Njene paučine..

Ljudi su postali čudo u vremenu neLjudi.. Vešto se trudim da izbegnem svađu.. još jednu u nizu.. Prvo sa sobom, onda sa Njom.. Želim da udahnem do dubine svih alveola da se rašire ulivajući mi što više snage kroz novu NeNoć.. Šakom o Sto ne znam.. Trebalo je davno da naučim.. Da samog sebe iznenanadim pokušajem balkanskog mužijaka.. i Nju..

Pričaju kako žele dobrotu, muškarca koju će ih razumeti, podržati, ako treba ići za Njima kroz život da bi bile Prve i Jedine, voljene.. Lažu sebe, velika većina Njih želi opozit..  Sirovu.. Noćas se probudila zajedno sa mnom da bi Ona bila zadovOljEna..

Hladan tuš.. Trežnjena nema..  Život je tu, ovaj ogoljeni..  Na licu joj paukova maska..  gazi za sebe preko svih radi sebe misleći da će tako uspeti u životu..

Ležem.. Pomeram se.. dotičem je.. odudara od mene.. oseti se da ću otići .. a ja želim da ona ode.. da nestane u noćnoj magli.. i da se nikad ne vrati po još.. Kažem joj.. ali ne sluša jer ne želi da čuje.. zna gde ima sigurnu luku.. Samo ovaj brod noćas će da uhvati prvi trzaj košave na putu do meseca ..

gavran

Razdanjuje se.. Udišem prvi jutarnji zrak.. i gledam ga.. Mužijaka koji čisti staro gnezdo za svoju Ženku, spremajući novo, gde će položiti plodove svoje ljubavi.. u najgaravijoj ulici ove Zemlje.. Kažu životinje ne razmišljaju.. samo mi nije jasno zašto nismo sposobni da se ponekad zagledamo duboko bar u neku od njih..

Gavrani..  Imaću društvo ove zime i ovog proleća, tu gde volim da je dočekujem, Zoru, kroz staru Lipu i neki novi život…

Crno.. Tamno plavo.. Tirkizno.. Naranđasto..  Belo i jarko.. I Život, koji pokušavam da doživim kroz tren od hiljade nijansi..

Nedelja

Dan kad je sve tiho i sve naizgled obamre.. NaIzgled…

Nisu su me Ćopićeve knjige vezale za ovaj deo, koliko sam sebe poslednjih dana…

Možda zbog shvatanja koliko mi znači sam prelaz iz Starog u Novi deo grada preko Reke koja diše..  i Njega – tog starog mosta – kroz Ljude koji te i ne vide, Ljude preokupirane svojim životima..

Postali smo stranci, otuđenici, toliko blizu jedni drugima, a hiljadama milja daleko.. Koga da krivimo, vreme u boji, stil života ili sami sebe?

10383585_825586770807608_7546992436279604505_n

Čudan je egzistencijalizam, traži žrtve i dobija ih.. Neki od nas to primete, neki se prave da ne, a neki nisu ni svesni da su otplovili odavno

Kažu da je nekada sve bilo jednostavnije, drugačije.. nekada kada su fotografije bile crno-bele, kada se škljocalo iz aparata i kada se vinil vrtio na gramofonu.. Mislim da nije. Jer na kraju, nisu vremena ta koja se menjaju, nego mi sami, koji svojim postupcima utičemo na to da i tok reke ne bude onakav kakav je bio nekada…

Samo se plašim da ne bude isuviše kasno kada to primetimo…

Ipak, mi smo samo Ljudi, a Ljudi su ipak čudo…

 

Zora

Naslikana hiljadama boja čekala me je ovog jutra, ove Zemlje, ovog Sveta. Izgubio sam se tragajući. I još se gubim. Kako je lako usnulima snom Trnoružice. Vrana je graktala nad starom lipom, čekajući Drugu da saviju gnezdo. Više ni prozor ne umem da otvorim da dodjem do nje. Tu, gde se sve gubi kad dan postane noć, a noći se ne umiljava da ode.

Hladno je za ovo doba godine, il’ se samo jeza njenih ostataka uvukla u moju srž lomeći me do koske.

Volim svitanja… bar na tren sve utihne, u prividu ništavila džungle asfalta. Tada mogu da je čujem. Oslušnem svaki njen ekspirijum kroz kovitlac jutarnje vlažnosti. Rosa se lepi za okna i ulične svetiljke koje se gase kroz prolaz od magle. Slabi smo mi slabići umorni od prevelike ljubavi.

Hladnim dlanovima memljivim, opranim dahom sna davno izgubljenog, kucam joj kroz tminu, kroz upaljeno sredogruđe. Davno me prestalo biti briga što će ko reći, pa čak i na ovaj zapis duše, jer ti što govore onako nikada nisu skupili dovoljno hrabrosti da pljunu u lice direktno, i razmažu ostatke svoje neljudskosti. Pisak jada za leđima zna da zaboli, mene je prestao. Bar mislim da je. Ugašen je i poslednji lampion u ulici koja nikada ne spava. Tama i tren spoznaje, hladan zrak kroz zavesu klati se od muzike nečujne svima, dok plovi brod koji je otplovio.. na putu do svih okolnih zemalja…

...ka strani sa šest traka...i Lipi sto puta spasavanoj od smrti.

…ka strani sa šest traka.. i Lipi sto puta spasavanoj od smrti…

Ne, neću zatvoriti vazduh hladnoće koja ulazi.. Polako će se upaliti dan kroz zelenilo drveta.. trole krenuti svojim trasama.. ljudi svojoj svakodnevnici.. ja ću je pustiti da čeka.. do kratkotrajne tišine nekog novog jutra obojoneg hiljadama nijansi poznatih samo onima koji nikada nisu prestali lutati i vapiti za novim… Onima ponekad izgubljenim u starom…

 

Gumb delete. Tren razmišljanja. Gastrični bol isuviše jak. Tišina. I prazan prostor.

 

Prijaće mi miris jutarnje kafe. Ispečene.
Vid je već ugasio tamu.

Za tren…

Tumaramo u prazno.. hodamo, lutamo, gubimo se, vraćamo, odlazimo..

Svet se pretvorio u Materiju, nažalost ne Onu iz koje je i proistekao..

Gledamo sebe u ogledalu tražeći još koju sedu. .neki tražeći Sebe, neki diveći se.. Nismo ni svesni kako Nam se smeje refleksija s druge strane…

Pitajte dva čoveka – Šta je za Tebe bogatstvo? – odgovoriće različito, možda, al svešće se na isto. Došla su takva vremena, za nas Neke egzistencijalna, za druge neke profitabilna..bilo i biće..trajalo i trajaće..

kroz zalazak...do izlaska...

Oblaci su sudarali… reka se uzburkala… a ja sam im se divio… i ne samo njima, već i paru koji je sedeo na klupi.. Razdragano, duvajući maslačak, trčala je oko njih devojčica, smejući se… Nasmejao sam se i ja, glasno, iako sam u pogledu prolaznika pored sebe osetio prodor misli – Čemu li se smeje ova Budala?! – i bio sam sretan na tren…Baš ta devojčica kojoj ni ime ne znam, huk vode, plovidba talasa učiniše Tren nezaboravnim za mene…

Ljudi ulaze u naše živote, izlaze iz njih sa tragom ili bez, ljude zaboravljamo – to je u ljudskoj prirodi…možda…ali trenutke provedene sa njima – nikada – bar ja… Za Vas ne znam…

Molitva

Слика

Daljine..Zidine i Grad obasjan sutonom..Horizont se pretapa oblacima tmine i ozarjem sunca na izdahu..Na sve strane praznična euforija..Ne osećam je..Ne znam dal`da prepišem godinama il..Čudno vreme za ovo doba..Čudni Mi…Košava mrsi vlasi boje isprane kane,noseći miris tek procvalog pupolja breskve.. Pitala me da se pomolimo zajedno..pristao sam..Stepenicama odjekuju koraci, zvona iz blizine i nisu toliko strana i…Večernja molitva…Ljudi bez nade.. i Mi.. tu na pragu Novog-starog više od 12 godina..I opet ćemo mirno zagrliti jedno drugo kao da se ništa nije ni desilo..A ko sam ja da ne oprostim?! Neće joj biti prvi put kao što znam da nije ni poslednji..i neće me utešiti to što sam siguran da će se uvek vraćati meni, iznova..Odjecima starih stepenica prihvatiću izvini po ko zna koji put hrleći sa njom ka zalasku.. jer Čovek je stvoren da prašta, bar ja jesam, što je savršeno znala..tu u Beogradu iz kog nismo potekli ni Ona niti ja…