Ona

Nisam joj umeo prozboriti tišinom dok je stavljajući svoj ego ispred jače od svake barikade govorila o prošlosti koja nije imala smisao… i o budućnosti u kojoj smisla tek neće biti ako…

Nisam umeo postati sve ono što je želela, a želela je sve i nesvesno izgarajući u sopstvenim željama pričala o vremenu u kome će biti sretna jer to zaslužuje… Čudan je bio njen pojam sreće, bar za mene, jer smo je posmatrali različito… Znate već kako ja, dok je ona želela obilazeći stanove na Petoj Aveniji prigrabiti jedan i za sebe… Nije ni slutila koliko je sretna već bila, tu pod sjajem uličnog fenjera, noseći prelak prtljag prošlosti, iako pretežak za nju…
Uostalom, ko sam ja da joj sudim…

Kaže da me volela i da će napuštajući me voleti još više, jer će mi tako dati slobodu da volim drugu jačinom koja je za nju bila prejaka…
Glas joj je odzvanjao trotoarima reflektujući senke Grada na moje lice…

grad

I dok je nestajala u daljini tu zakovana preda mnom, postajalo mi je biti nebitno sve ono što se do tog trena važnim činilo…

Grad koji je tonuo u san, a koji je ona te noći napuštala, učinio mi se prelepim… Grad koji sam nekada voleo, a nekada prezirao noćas nisam smeo osetiti na taj način…

I predajući se, dok sam gledao u njene kofere, poželeh vrisnuti na sav glas – ne da bih je zadržao još koji minut, već da bih posmatrajući je kako govoreći odlazi, poželeo sreću, onu iskrenu…

Dok sam čineći upravo to, nateravši je da se osvrne još jedan put dok je odlazila zauvek, osetio bestežinsku lakoću, i po prvi put te večeri postajao biti svestan sebe, poželeo sam da udahnem baš taj Grad kroz sva njegova svetla pamteći trenutak zauvek…

Advertisements

Nemiri

Noćas sam usnio san satkan od pepela i praha nesavršenosti… Ni nalik onom TrnoRužicinom.. San koji ne sme da se sni.. U njemu nije bilo prinčeva ni belih konja, lordova ni zamkova, niti vila i kula od peska nikada dovršenih…

Stajala si u uglu sobe razmazujući karmin po uglovima usana… Nizala si reči jednu za drugom dok si se igrala šibicama poput devojčice koja to nikada nije umela biti… Palila si ih.. Miris fosfora širio je nozdrve ostavljajući gorak ukus na svakoj papili…

Mislio sam da ne znaš dok si savršeno znala šta ti je činiti… Rukom si prešla po prašnjavom stolu dok su ti usne bridele od neizgovorenog… Niti crne rasprarane haljine klizile su podom unoseći nemir u svaki ugao četverokuta…

Pepeo i prah

Noćas sam mislio da sanjam dok sam Te gledao kako obilaziš oko mene kao oko neupaljene logorske vatre… Samo jedna preostala šibica bila je dovoljna da neupaljena razbukta plamen koji je goreo duboko u nama… koji je pevao tražeći ono za šta oboje nismo bili spremni u svojim neizborima…

Prozborila si tišinom…
Plamen je obasjao tminu…
I došao je kraj iluziji od sna

Noćas sam mislio da sam usnio san satkan od pepela i praha nesavršenosti dva isprepletena ljudska tela kojima nikada nije bilo dovoljno samo njihovo postojanje…

 

 

 

Brana

Mostovi u nizu..

Jedan za drugim govore…

I Reka koja teče u proleće koje stiže prerano…

Mostovi Sarajeva, Bembaša

Mostovi Sarajeva, Bembaša

Ja u prolazu…

Januar je stao na mestu voljno…

Kad bi talasi umeli da govore, kroz objektiv zapisali bi priču iz Princip-a.. za Principa

Shvata Miljacka, možda i Mostovi, ali ja ne…

Ostaću uklesan u kamenu zaključan katancem nečije ljubavi…

 

Hram

Ne sećam odkud se zadesih ovde na rođendan mi 2011. godine…

Da mi je bio usput, nije.. I da se ne lažemo nisam „preterani“ vernik.. Ponekad zapalim sveću, dok mi samo mesto paljenja nije važno, već Namena..

Samo tad je enterijer bio zatvoren, ulazilo se kroz drvena vrata i mogao si videti gomilu skela i majstora.. Nije bilo sveća, ni gomile suvenira, ni turista, ni.. I sve mi je izgledalo nekako neukaljanije, neeksponiranije nego danas…

Nedovršen u svojoj savršenosti Tišine dok osluškujući eho sopstvenih koraka i krila golubice koja leti kroz njega zamrzneš tren u oku zauvek…
Nađoh ga u starom telefonu.. možda mi je put, što bi rekli, bio namenjen.. ko zna…

Hram

 

I moradoh da joj se vratim..  ne znam zašto.. možda zbog Svetlosti koja me je obuzela na tren ili zbog Golubice u letu i topota krila u Njemu…
Možda zbog datuma, tog 6.-og aprila, kad je nastala, kao i ja, il’ što želim preokrenuti životni tok.. otići dublje i dalje od bilo koga poznatog mi..
Možda i neću uspeti, ali ću znati da sam bar sam pokušao…
Makrokosmos, Bog, Viša sila..  Zovite To kako želite.. ali budite svesni da će Vam u bilo kom obliku uzvratiti na bilo koji način baš kad To najmanje budete očekivali i nadali se…

 

 

U-oči

Padao je sneg te godine uoči Svetog Trifuna…

Noć je parala dah starih, posrnulih zgrada dok je nebo poprimalo čudnu nijansu narandžaste.. Svetlelo je kroz mrak koji je postajao gušči od belila nošenog dahom vetra.. Topila se svaka kroz vekovnu fasadu upijajući poslednji jecaj života donešenog s neba..

I nije mi bilo do Svitanja koje se bližilo, ni do Vode koju je svaka pora lica mi upijala.. A voleo sam ih više no što sam sebe.. kroz Tebe..

Teško je Izgubljenim u Vremenu, još teže onima koji svesni izgubljenosti negiraju istu.. Samoća nosi kroz doba iluzija koju gradimo na temeljima jave dok sujeta reže svojim oštricama nečovekoljublja.. Šta smo postali nadajući se ?!

I neću ispisati još jednu priču o zaljubljenom paru koga nema.. bar noćas ne.. Pustiću tišinu da govori o njima…

Padalo je inje po drveću dok se gusta magla svila nad gradom noćas, uoči Svetog Trifuna…

Pod velom znanih Nam tajni

Prolazile su oluje, kucali nagi muškarci na vratima, sedela si slepa, dušom svojom zagledana u zemlju…

Pritiskao te strah, jer želela si da klečiš i umazanim prstima miluješ vrat muškarca koji je bio tu, naizgled, kraj tebe…

...nešto što ne svojom voljom i bez moga znanja - izgubih... usputnim stazama života...

…nešto što ne svojom voljom i bez moga znanja – izgubih… usputnim stazama života…

Ja,  prilično gord , stajao sam na stepeništu zaborava… Da smo stigli samo koji minut ranije uspeli bismo da se ukrcamo za plovidbu… A  ionako bi se ukrcali da je muškarac koji te kažnjava to hteo… Sada hodamo bosi… Moje prisustvo narušava tvoj um i gomila prašine, koja mi prži usta i oči uvelim mirisom, biva prošena…

Nije važno što ne možeš da shvatiš da je u meni Svet… Sviraš neku zamornu muziku… Kada te do ludila bude pekla duša, i kad ne budeš poznala svoj glas, jedino će moj pogled moći da ti daruje potrebnu smrt… onu koju si mi u naručju izdahnula bezbroj puta… i vratićeš se, opet…

Ako ne odletim, biću pod krošnjom…

Ponekad…

Ponekad zaboravim svoje snove

i osetim hladnu realnost…

hladnoća me prožima i budi već budnog tako naglo, izjutra…

tek topla kafa i tvoji dodiri opet me vrate snovima…

 

Ponekad zaboravim ko sam

i kad se setim…boli me što sam samo larva u mravinjaku punom…

tek neka sena na nebu punom zvezda…

ponekad...

Ponekad zaboravim neke stvari i kad ih se opet setim

kajem se što ne dajem drugima onoliko koliko traže, a opet…

bojim se da će me jednom ostaviti svi, čak i Ti,

da će zaboraviti sve što učinih za njih

i da im neće biti važno to što toliko mrzim samoću…

što mrzim lepe dane kad si sam ,

bez igde ikoga , bez igde ičega, Sam,

ostavljen kao štene malo, kome je hladno bez majke…

A majku mu ubiše hladnokrvno oni koji žele do Boga…

Da li će ga stići, dotaći… Da li će se približiti zvezdama ,

ili će pobeći kada shvate da grešni su !?

ponekad

Ponekad zaboravim da ti kažem da te volim,

ali bojim se svojih reči, svojih osećanja,

a još više se bojim noći bez Tebe…

Sumorno lice u ogledalu zbunjuje…

Lep dan bez Tebe i nije toliko lep…

A noći isuviše duge su…

Ponekad…